Пре три деценије је од одабраних младих музичара са Академије уметности у Новом Саду основао Камерату академику, која ће у потоњој деценији израсти у један од најрепрезентативнијих камерних ансамбала на овим просторима. По његовом пресељењу у Будимпешту 1999, где данас предаје виолончело на Музичкој академији „Франц Лист“, рад Камерате се практично угасио, да би 2007. на иницијативу виолончелисте Марка Милетића, иначе ванредног професора на Катедри за гудачке инструменте АУНС, она обновила концертну активност.
Варга је последњи пут уз Камерату академику наступио у Новом Саду 1. фебруара 1998. године у Градској кући. Пуне две деценије касније поново ће се наћи испред овог ансамбла на отварању неокласичног фестивала класичне музике НЕО: у Католичкој порти вечерас ће бити изведена светска премијера дела београдске композиторке Драгане С. Јовановић Цонцерто драгонесе за два чела и оркестар под управом америчког диригента Филипа Гринберга, а солисти ће бити управо Варга и Марко Милетић. Концерт почиње у 20.21, јер фестивал НЕО представља део програма којим се Нови Сад промовише као Европске престонице културе 2021. године,
– Марко Милетић је дошао на идеју о концерту за два чела. И мада у почетку нисам пуно размишљао о симболици - Камерату сам ја основао а сада је Марко на њеном челу - заиста може и тако да се посматра – каже за Варга „Дневник”. – Иначе, чињеница је да од како сам отишао из Новог Сада нисам имао много везе са Камератом, па тако ни са обновом њеног рада, осим што су ме веома коректно са Академије позвали и питали да ли бих имао нешто против - наравно да не. Али све и да је било идеја да се озбиљније укључим у нови живот ансамбла, реално за то не бих имао времена због гомиле других обавеза. У сваком случају, ако се реализују сви планови за даљи живот Камерате, то може само на добро да изађе. Наравно, пуно ће зависити и од тзв. спољних фактора, јер су прилике у овдашњој култури данас много теже него када смо ми почињали. Ипак, када искрено радиш да би се потпуно уметнички изразио, трудиш се и уложиш пуно енергије, моје је искуство да - не знам, можда сам у том погледу био срећне руке - онда и паре некако дођу.
Ипак, тешко је рад оркестра попут Камерате темељити на чистом ентузијазму.
– Мислим да они којима је Камерата академика на срцу и који о њој брину морају да испровоцирају генерално мишљење средине о томе да ли она жели или не жели овај ансамбл, односно да ли се на њега, сад и у перспективи, гледа као на саставни део културне сцене града или не. При томе, и онима који одлучују мора бити јасно да музички ниво једне средине не одређују појединци већ оркестри, односно опера, ако постоји. Истина, изузетни појединци помажу подизању тог нивоа, али ти појединци би успели без обзира на средину. Рецимо, виолончелисткиња Ирена Јосифоска јесте Новосађанка, али она већ свира по целој Европи и само је питање где ће је на крају одвести каријера: Берлин, Беч, Лондон...
Међутим, и саме музичке академије воле да се ките онима који побеђују на конкурсима, такмичењима...
– Ти млади људи би, уз солидног професора, вероватно победили и да студирају у Бањалуци, Крагујевцу или Будимпешти. Међутим, за неку средину, попут Новог Сада, важнија је шира музичка идеја, која се онда негује кроз различите институције и различите формације. Наравно, то вам је као енглески травњак - ништа не може преко ноћи, али ако се зна шта се жели и ако су улагања адекватна, тада све иде брже... С друге стране, иако имамо у Новом Саду пуно одличних музичара, чињеница је и да су данас уметници из, рецимо, Будимпеште без икаквих проблема чланови камерних ансамбала у Берну или Берлину. Јако пуно путују, наступају, али то је за младог музичара заправо одлично. Дакле, треба размишљати и о томе да су могућности још много веће но што се можда на први поглед чини. Само треба знати шта се, у ствари, хоће, који је циљ.
Када говоримо о делу Concerto Dragonese, лаици би рекли да је заправо најлакше одсвирати светску премијеру, с обзиром на то да не постоји могућност поређења.
– То је само наизглед тако, али прави уметник увек осећа велику одговорност, и према делу и према композитору. И без обзира што можда нико у публици, укључујући и професионалне музичаре, не познаје партитуру, ипак неће себи дозволити да, рецимо, свира млако и метиљаво део који би морао бити експлозиван, робустан... Сам процес припреме потпуно новог дела је врло сложен, много детаља треба усагласити, ускладити - у овом случају оркестар, замисли диригента, идеје двојице солиста... У том процесу свако прави грешке, али то је најмање важно. Неупоредиво је важније разумети и донети суштину дела. Што сам више свирао и што сам више имао прилике да свирам са све значајнијим и значајнијим извођачима, то сам више увиђао да ситне грешке никог не занимају. Али ако немаш нешто што ће твоје колеге с којима свираш понети, уздићи, љубазно ће ти се захвалити на сарадњи и отићи даље - без тебе. У сваком случају, композиција је добро написана, чак има и неке елементе yеза, мада је врло тешка, поготово за нас челисте. Веома је корисно што је с нама на пробама била и композиторка Драгана С. Јовановић па смо поједине детаље директно с њом могли да прођемо, да их дефинишемо, дотерамо, избрусимо...И мени заиста представља задовољство што ћу свирати Concerto dragonese. А како ће дело примити публика... волим једноставна поређења: есејиста и преводилац Реља Дражић и ја волимо да кувамо и стално размењујемо рецепте, али исто јело моја породица обожава а његова га не воли, иако га је он можда чак и боље направио.
М. Стајић
Неколико врхунских младих вилончелиста с поносом у својим биографијама истичу да су или били у класи Иштвана Варге или да су похађали његов мастерклас...
– Мој задатак као педагога је да тим младим људима помогнем да се ослободе ланаца, стега, разних страхова, да се слободно изражавају, да се препусте музици, наравно максимално поштујући структуру дела. Рецимо, и у припреми Concerta Dragonese, који ћемо вечерас извести, трудио сам се да му приступим што је слободније могуће, али да истовремено то што радим не буде произвољно, већ да произилази из унутрашње структуре, артикулације, мотивског склопа... Рецимо, златним добом интерпретације се често сматра период од почетка 20. века па негде до Другог светског рата. Јер, тада су приоритети били другачији: када слушамо снимке из тог времена, та извођења имају апсолутно очаравајући шарм. Није се робовало томе да свака нота буде беспрекорно одсвирана, већ се у тумачењу неког дела пре свега осећала слобода, спонтаност, искреност... Потом је дошла генерација извођача која је тежила техничкој перфекцији, а данас поново има уметника којима је циљ „спонтана искреност”, мада је често глуме. Но, оно што је неспорно – млади музичари су данас у техничком смислу толико напредовали да то не може да се пореди са неким пређашњим генерацијама.
По чему се онда разликују велики пијанисти, виолончелисти, од оних других?
– По мом виђењу ствари, уметници који су посебан универзум, попут виолончелисте Миклоша Перењија, то су некако одмах били чим су се појавили. Сећам се прве турнеје у тадашњем Совјетском Савезу, свирао сам са феноменалном пијанисткињом Елом Бабицкајом. И након пробе на Конзерваторијуму Чајковски идемо улицом и у сусрет нам иде жена са малим дечаком умотаним у шал. И Ела ми каже: Видите, онај дечко, за коју годину биће врхунски пијаниста, зове се Кисин... Можда је најпластичније то описао Мстислав Ростропович у емисији посвећеној генијалном пијанисти Глену Гулду: Знате, то онај одгоре гледа и каже - е, тај ми треба.
