Чар програмског раритета донела је најпре, својом неком другачијом, опијајућом звучношћу, Свита из балета „Зеленашева смрт“ таyикистанског композитора Толиба Шахидија (1946), ученика Арама Хачатурјана, која је својим, и поред контраста, преовлађујућим лирским расположењима и маштовитом оркестрацијом необично изабраних инструменталних боја и тембровских комбинација, па и оријенталним „мирисима“ чинила пандан чувеној симфонијској свити „Шехерезада“ Николаја Римског Корсакова, изведеној у другом делу вечери. Интерпретација четири кратка става Шахидијеве занимљиве композиције изражених тематских супротности, нанизаних без паузе, с пуно одсјаја боја и светлости, али и мука тишине, захтева низ специјалних вештина од сваког оркестарског музичара понаособ, а сви они су показали да владају сваком од њих.
Највише очекиван и френетично поздрављен и крунисан с два прекрасна уметникова „биса“, био је наступ белгијског виолинисте млађе генерације и респектабилне међународне каријере, Лоренца Гата, као солисте у Првом концерту за виолину и оркестар у Де-дуру Сергеја Прокофјева, делу 26-годишњег аутора из 1917, писаном у неокласичном стилу, али и с обиљем лирских елемената романтичарског карактера,
уочљивих посебно у оквирним ставовима. Ово још младалачко композиторово дело, ретко присутно на концертном подијуму изведено је управо перфекционистички и потпуно контролисано, али и уздржано у изразу. Недостатак ипак, јаче „ватре“, надокнађен је у средишњем, каприциозном Скерцу у којем смо чули и ефектнији контраст. Ново време доноси и нове укусе. Тако, по нашем, можда традиционалнијем, упркос беспрекорној интонацији и техници, лакоћи свирања и виртуозности, оплемењеној финоћом и вибрантношћу тона мајсторског Страдиваријевог инструмента „Јоа?им“ из 1698. године, остао је утисак о дистанцираности, или о слушању музике кроз прозирно стакло.
Овацијама је потом испраћена и Корсаковљева егзотична, али и руским штимунгом обојена музичка прича „Шехерезада“, једна од најпопуларнијих програмских симфонијских композиција, инспирисана причама из „1001 ноћи“, па према томе испуњена и источњачким призвуцима. Диригент Ђанлука Марчано је мајсторски водио Војвоћански симфонијски оркестар кроз све ставове тог ремек-дела пуног сугестија и сликовитости, а резултат је било извођење снажне виталности, „медитеранског“ темперамента и раскошне звучне лепоте, како у дубоко проживљеној импресивној целини, тако и у појединим солистичким наступима. Надасве је зрачила позитивна енергија која струји обострано између вође, који је сигурношћу геста, страственошћу и енергичношћу, као и изврсним познавањем партитуре очигледно придобио ансамбл с једне, и понесеног лепотом музике и ауторитетом диригента, концентрисаног и прецизног оркестра, предвођеног изванредно подстицајним и музикалним концертмајстором Флоријаном Балажем, друге стране.
Марија Адамов
