“Заробљено време“ - прилози за историју ЈУ - рокенрола

Чињеница да сваки филм представља неку врсту временске капсуле, у дугометражном документарцу “Заробљено време” (105 минута; продукција; “Арбос”, Нови Сад), не само да се потврђује називом, већ је и органски уграђена у његов садржај – вишеструко занимљиву, пажње вредну, инспиративну професионалану и животну ретроспективу једног од најауторитативнијих и најпознатијих познавалаца рокенрола уопште, и наравно, оног СФР Југославије.
1
Фото: Dnevnik.rs

Реч је о филмској биографија Петра Пеце Поповића, рок новинара, публицисте и промотера југословенског рокенрола и поп музике у њиховим славним, а данас и те како узорним временима.

Да не буде забуне, овај роуд муви – филм на путу, бави се личном фактографијом, односно врста је „аутобиографије о другима“, из угла једног, не само талентованог посматрача, већ и једног од твораца невероватног, непоновиљивог, великог мозаика популарне културе социјалистичке Југославије, коју је било немогуће доживети и проживети изван поља емотивно високог набоја, како онда, тако и сада. Рекли бисмо, из сличних, али посве различитих разлога. Утисак је то са недавне новосадске премијере (Еуро - Ин фестивал, Културни центар Новог Сада) овог, првенствено генерацијског, али и остварења универзалног значења, колико јасних, толико и имплицитних порука, на којем је током три године радио сценариста и редитељ Милан Никодијевић.

У “Заробљеном времену” путујемо са Поповићем широм бивше СФРЈ, заједно са њим учествујемо у потрази за остацима прошлости у пријатељима, колегама и музичарима, пределима и градовима. Од Београда, преко Сарајева, Херцег Новог, Загреба, Скопља... Оно што путник проналази каткад су лепе, каткад тужно-горке успомене, као и крхотине неких пређашњих живота и простора, још у времену неизгубљених. Смењују се сусрети са некима од најважнијих актера некадашње музичке сцене (у филму је њих четрдесетак) као и сећања на оне којих више нема.

А музика свих њих је ванвремена. Подсећа нас, између осталог, на то Поповић, упркос, али и подстакнут свиме што им се, што нам се и што му се десило. Пеца Поповић као дискретни, али главни протагониста филма и утемељеног животног оптимизма, те Никодијевић као осетљиви “синхронизатор” простора и времена, слике и звука, са непропустљивим филтером за евентуалне претеране нападе носталгичне меланхолије, причају своју али и причу о нечему вредном трајног сећања.

Како Поповић у филму каже, имао је срећу да је рано схватио чиме жарко жели да се бави. А било је то у први мах и против родитељске жеље, и скоро незамисливо у ондашњим културолошким и медијским условима. Своју “пословну” филозофију Пеца Поповић сажима у констатацију да је некима бог дао таленат за музику и сцену, а њему дар да тај таленат препозна и подржи. И што је некада било важно, и данас би требало да има тежину, тим пре што је у свету о коме говори увек био лично присутан.

“Заробљено време”, као успели омаж посебном медијском посленику, али и једном времену и једној земљи које више нема, ваља гледати и као прилог за историју југословенског рокенрола. Изазов њене пуне, детаљне верзије у форми документарног филма стоји пред свима, који су спремни за тај, по свему судећи, изузетно захтеван подухват. Филм Милана Никодијевића трасира пут којим би се могло ићи.

В. Црњански

EUR/RSD 118.1806
Најновије вести