Како је записао један од аутора, Сима С. Матић, било је више покушаја у прошлости да се напише књига о том тамбурашком педагогу, композитору, диригенту, мелографу, који је забележио око хиљаду народних песама и око две стотине народних кола, не би ли на једном месту било сабрано све што може да ослика његов лик. Стицај околности је хтео да баш сада то штиво о Вукосављеву у издању „Тиског цвета“ угледа светлост дана, којим је заокружен уједно низ подухвата те издавачке куће о тамбурашкој музици Војводине.
Књига је зборник текстова најрелевантнијих аутора о Вукосављеву, докумената и нотних записа, личних писама, сећања његовог сина Милана Миње Вукосављева, интервјуа, више од 70 фотографија, који на најбољи начин портретишу једног од најзначајнијих посленика музичке културе у Војводини у другој половини 20. века.
„Вишеструка делатност Саве Вукосављева на тај начин вишеструко је осветљена. Из текстова израња личност музичара, уметника, композитора, диригента, педагога и, пре свега, борца за уметност и културу. Читав живот Саве Вукосављева био је, заправо, мисија, остварење високих уметничких циљева и стандарда. Најзначајнија и најистакнутија област делатности била је тамбурашка музика. Захваљујући њему, та музика се изборила за достојно место у крајевима у којима је живео и деловао, па и на интернационалном плану, а захваљујући њој , тамбурашкој музици, Вукосављев је постао и доајен, врхунски стручњак и ауторитет у тој облати. Штета је што је његова тамбурашка делатност увек наилазила на тврд одбојан став у академским музичким круговима. До дана данашњег није успела реализација идеје да се тамбура предаје и на музичким академијама“, речи су мр Душана Михалека, магистра музикологије у пензији, који је као млад уредник Редакције музичког програма Радио Новог Сада са Вукосављевим тесно сарађивао.
У свет тамбурашке музике, како се може прочитати у овој књизи, Сава Вукосављев (1914-1996) је ушао као деветогодишњак, у кафани свог оца Милана у Змајеву у којој су госте забављали тамбураши, занет чаробним звуцима тамбурице, и покушавајући да овлада техником свирања на њој, убрзо поставши врстан свирач на том народном инструменту. Одлазак у Учитељску школу у Сомбору, који је тридесетих година био град са великом културном традицијом и развијеним музичким животом, био је следећа степеница на његовом музичком путу. Тамо похађа часове виолине, учи теорију музике, постаје члан школског оркестра, а потом и Сомборског симфонијског оркестра, диригент школског хора и оркестра па и оснивач и члан тамбурашке банде... Велику жељу да се усавршава на Музичкој академији, чему су му се успротивили родитељи испуњава после Другог светског рата на Државној музичкој школи у Новом Саду ходећи у музичком свету до висина које не могу сви да досегну. Значајан моменат у његовој каријери је учешће у оснутку и раду Тамбурашког оркестра Радио Новог Сада.
Гостовао је по целој Југославији са својим тамбурашима, у неколико европских земаља, Африци, Америци, а у париској „Олимпији“, у којој није могао свако концертирати, одржао 36 концерата и то уз примаша какав је био Јаника Балаж. Он је, иначе, један од 36 истакнутих стваралаца које су такође представљени у овој књизи, и то, како је рекао аутор тог штива Борислав Хложан, да би се из данашње преспетиве боље сагледао амбијент и контекст збивања у којима је, захваљујући деловању Саве Вукосављева и других знаменитих личности музичког живота, тамбурашка музика у Војводини достигла изузетно висок уметнички ниво.
„Његове заслуге и његово уметнико прегнуће омогућили су изванредан развитак тамбурашке музике не само у Војводини и некадашњој Југославији, него и у свету, а данас је изузетно важно целовито сагледати и достојно вредновати укупни стваралачки допринос овог нашег великог музичког ствараоца, како би се у потпуности расветлио тај важан период развитка тамбурашке музике у Војводини. То је неопходан предуслов да се тамбурашка музика сачува и даље развија, као спона наше музичке традиције и данашњег времена свеопште културне глобализације, у којима и модерна тамбурашка уметност има своју значајну улогу и итекако има шта да прикаже свету, као што је то, очигледно, својим резултатима на овом плану показао Сава Вукосављев“, написао је Борислав Хложан.
А шта је о томе мислио и сам Сава Вукосављев да се видети у интервјуу који је објављен у књизи Владислава Хајтфогела „Рок ен рол је стигао касније“ 1997. године: „Сматрам да сам ја више учинио као диригент, него као композитор. Основно је волети посао који радиш. Најважније је, мени лично, да сам сачувао корене тамбуре у Војводини. Ја мислим да се ми морамо, хтели, не хтели, вратити својим коренима. Не можемо овим кичерајем надокнадити ону праву, искрену музику. Узми текст једног Змаја, Дучића, Балашевића... Ђокина свака пема носи исконске корене свог народа. За мене је Ђока фантазија. И он је успео да га сви разумеју, воле и да свима буде пуно срце. А музика треба то да буде. Музика се слуша ухом, слухом и духом.“
З. Милосављевић
