Из ових сусрета изнедрила се идеја о Бијеналу акварела подунавских земаља,1992, а затим следи Прво бијенале југословенског акварела, које је одржано у граду на Бегеју 1993. године.
У својим почецима Бијенале је имало два дела. Класичан акварел и експеримент у акварелу. Класичан акварел има своје утемељене вредности, које га омеђавају вековима, и унутар специфичности саме технике одвијају се креативна истраживања уметника. И одмах је на том првом бијеналу отворен сегмент Експеримент у акварелу, где је акварел повод за слободне уметничке транспозиције и интерпретације.Тако су материја и дух класичног акварела постали подстицај за разноврсна интермедијална ликовна истраживања, из којих су настали радови који афирмишу истраживачку, мобилну структуру уметности.
Овогодишње, XIII бијенале акварела у Зрењанину, следи ту првобитну, родилачку идеју о акварелу као поводу за слободне уметничке транспозиције и интерпретације. Мирослав Карић, аутор поставке, назвао ју је „Скице за покретне слике“. Кључ за идеју изложбе нашао је у откривању заједничких изворишта и стецишта акварела и филмске уметности. И један и други уметнички медиј има, наиме, моћ да ухвате тренутак живота, свежину уметникове емоције, јер се уметникова духовна узбуђјења директно уписују у папир, односно филмску траку. И један и други уметнички медиј прожет је доживљајном спонтаношћу, лепотом непоновљивог.
Такође, и филм и акварел имају сугестивну моћ стварања атмосфере. Ту су и формална изражајна средства битна и за један и за други медиј. Као што у филму имамо токове слика,тако се у акварелу водена боја стално претаче, преображава облике, мења се из тона у тон. Вибрантност имагинације боје у акварелу слична је вибрантности филмске слике. Колико је ова идеја о прожимању слике и акварела светски актуелна сведочи феноменалан видео рад Лауре Прувост у француском павиљону овогодишњег Венецијанског бијенала.То уметничко дело као да је настало потпуном синтезом акварела и филма.
Но, вратимо се зрењанинском Бијеналу, уз Карићеве речи: “Акварел има могућност да деликатношћу спонтаног, мануелног поступка забележи филмичан карактер света у константном фокусу визуелних садржаја и њихових бесконачних појавности и преображаја“. Притом су покретне слике постављене на шест различитих локација, па су ове амбијенталне ситуације заправо сценографска решења. У тим просторима изложена дела успостављају међусобни дијалог, а истовремено су у релацији са простором-сценографијом, стварајући својеврсну причу, као у филму. Истина, ја бих аутору препоручила нека узбудљивија места, којима град на Бегеју обилује, јер ова одабрана су ми сувише официјелна: галерија, културни центар, библиотека... Тиме би и сами гледаоци, који обилазе поставку, снимајућићи у глави свој филм, имали више простора за измаштавање и интригантнији доживљај.
У сваком случају, Мирослав Карић је врсан историчар уметности и супериоран познавалац савремене ликовне сцене, па је са продубљеним знањем, из тог обиља изабрао оно најбоље - дела која најпотпуније доприносе уобличавању идеје изложбе. Избор му је пун погодак, јер представљени су радови следећих уметника: Марк Броган, Борис Бурић,Б ора Виторац, Дарко Вукић, диСТРУКТУРА, Фатлум Дочи, Милица Дукић, Биљана Ђурђевић, Александар Зограф, Нина Ивановић, Ивана Ивковић, Надежда Кирћански, Живана Мијаиловић, Владимир Миладиновић, Немања Миленковић, Бранислав Николић, Јукинори Ногучи, Драгољуб Павлов, Никола Радосављевић, Милица Ракић, Милица Ружичић, Марко Стојановић, Предраг Терзић и Миа Ћук.
Изванредна ликовна дела ових уметника су крајње индивидуална, али заједничка особина им је пулсирање савременим сензибилитетом, покренута су истраживачком страшћу и узлетима инвеције. Настала су као резултат личних размишљања па имају широк дијапазон поред ликовних, и тематских приступа - од исповедних, интимистичких до глобалних, који успостављају ангажован дијалог са временом. Да дела и простичу из духовне климе времена сведочи и награђени рад Биљане Ђурђевић „Репетирање“, снажан ликовни удар на феномен људске агресије.
Јасмина Туторов
