За разлику од Новог Сада, где се осећа као код куће, захваљујући Стеријином позорју, Миа Беговић у Нишу стиче нове увиде, познанства, уживајући у радној и свечарској фестивалској атмосфери. Воли да пита људе кад су последњи пут плакали у позоришту, а на исто питање одговара да воли кад је представа залепи за столицу.
– Пуно више пута сам се смејала, али мање смејала и плакала. После су баш те представе биле награђиване и почела сам веровати свом сензибилитету за који сам мислила да је само мој свет. Без обзира на образовање, пуно људи у театру реагују на сличан начин. Све нас дотакне добра, права представа.
Да ли бисте можда издвојили неке?
– „Шест лица тражи аутора“, Фрљић. Прва. „Метастазе“, Свртан. То је из „Керемпуха“, а говорим о нечему што публика и овде зна, могла их је видети.
„Крије“ ли се иза тог питања о плакању поглед на савремени театар?
– Играла сам доста у представама које су, на жалост, биле несрећно, на брзину склопљене. Театар ми је свето место које тражи велику одговорност спрам поимања слободе. Тешко ми је са сцене изговарати реченице које као да су преписане с насловница таблоида. Волим да орем. Не мора то бити само вербално. Напротив. Како бисмо то ми глумци рекли, волим да ми цело биће осећа то што радим, а не да ми буде неугодно. Има пуно представа које су направљене на класичан начин, мада не делим театар на савремени, модернистички... Делим га на добар и лош. Волим да ме изненади. Да размишљам, јер добра представа мења ракурс наших живота. Ми их тачно памтимо, јер нас едукују, интимно.
У Нишу сте у улози председнице жирија, али пошто је још рано говорити о наградама, какав је ваш утисак о новом фестивалу на овим просторима?
– Публика је бриљантна. Волим тај осећај апсолутне тишине, а кад се представа заврши, подршке глумцима. Подржавају и оне тренутке који се догоде из недстатка концентрације или треме од фестивала, мудро осмишљеног. Већ имам мали кружок госпођа из публике с којом делим очекивања, а онда идем на округле столове критике да чујем шта каже струка, па после опет причам са свима. Што се тиче представа, готово о свима сам већ слушала у Загребу, а немамо могућност путовања, па ћу се сад вратити са новом енергијом, идејама. Друга чланица жирија Катарина Коцевска и ја смо се већ договорили да заједно радимо на представи, понукане управо овим фестивалом. Колегиница из Вараждина ми је рекла како је упознала људе о којима је само слушала. Све приче су овде о театру, а енергија је јако позитивна и креативна. Сањала сам такву атмосферу.
Игор Бурић
