- Ја сам апсолутно за наставак рада – изјављује Зека неколико дана касније, са много више одлучности и борбеног гарда, на састанку групе у којој се осећа исцрпљеност због посла који често зна да делује као узалудан. А далеко је од тога.
Дом Б-612, назван по Егзперијевој фантастичној саги о Малом Принцу, од 2015. уточиште је урбане уметничке гериле, оно мало људи који су спремни да уложе додатни труд и ангажују своје ресурсе, како би њих много више имало услове и простор за рад. Архитекте, писци, глумци, ликовњаци, музичари, да набројимо само неке од њих који користе овај простор, тренутно смештен, а од септембра и измештен из Милетићеве улице.
Отвореност, самоодрживост, независност, непоткупљивост, само су неки од принципа на којима функционише ова хоризонтална, самоорганизујућа структура због које су многи градови Европе препознатљиви по слободарском духу. Амстердам, Копенхаген, Берлин, Берн, Пула, Београд... Нови Сад?
- Не знам на који ће начин Дом Б-612 изаћи у јавност са целом причом. Зато што се још не зна да ли ће, ко и како настављати. Моја прича није да престајемо са радом. Моја прича је да Дом Б-612 тражи нови простор. Битно је! – објашњава Арса нелагоду око давања изјаве за медије.
Још од прве верзије Дома Б-612 у Кинеској четврти, Марина, Наташа, Инес, једина су имена уз Арсу која су још увек ту, уз много, много више њих који су оставили трага на оно што је слика Дома Б-612 данас – хиљаду организованих програма са верном и раздраганом публиком која је знала да цени што имају негде неког сличног. А 2015. године је то била само идеја групе људи да се оформи заједнички простор за креативно ангажовање.
- Махом су то биле архитекте, па музичари, фотографи, сликари, плесачи... – прича Арса од почетка. - Тада смо углавном били сви при крају средње школе, или студија. Имали смо времена и жеље, направили први бенефит парти у „Космосапиенсу“, сакупили око 40.000 динара да узмемо на депозит кључеве од Пословног простора и уђемо у бивши „Аурис“, у Кинеској четврти, који је имао струју, али није имао воду, канализацију, грејање... Тамо смо од лета до зиме успели да направимо неколико догађаја, заживела је екипа, почели су да се појављују и други људи. На зиму смо већ имали проблеме на све стране, нисмо никако могли да их решимо и изабрали варијанту селидбе за Јеврејску, да презимимо у дворишту Синагоге. Тамо смо од јануара 2016. нас тридесетак у целом колективу почели са организацијом различитих догађаја. Наставили смо yем сешнове на кинески начин, почели су да нам се јављају и људи из иностранства који пролазе, долазе, организовали смо свирке њихових бендова, била су редовна пуштања различитих филмских блокова. Сећам се првог, вечери ноар филма и он је заживео као стандардни ивент. Једном смо приказивали „Ране радове“ Желимира Жилника, он није могао да верује кад је дошао, људи су седели једни другима на главама. Било је књижевних вечери, радионица, појавио се „Поетариум“, а дефинисале су се и две-три журке које су биле препознатљиве као баш наше. Ту се родио и Гилти плежур, који је после помахнитао по целом граду, журке на којима се пуштао треш из деведесетих, од Еминема до Евровизије.
Дом Б-612 за простор у Јеврејској плаћао је закуп Високој школи струковних студија за образовање васпитача. Иако већ препознатљиви као важан део алтернативне културе Новог Сада, шест одсто рачуна школе било им је сулудо, стално су упадали у минус и у априлу 2017. добили шут-карту. Оно што су добили је искуство више, а Дом Б-612 се брзо реогранизовао и наставио рад у Милетићевој. Због физичких особина простора, није било свакодневних активности, као у Јеврејској, где се дружило и блејало и мимо програма. Промена екипе, укључивање бројних других актера, доводи до даљег развоја приче и тога да Дом Б-612 постане много више клупски вењу и гиг-плејс, мада је било ту и испитних представа са академије уметности, мастер радова сценског дизајна са Факултета техничких наука...
- Људи и даље све време имају право да користе простор, да фурају своје садржаје. Нико им ништа не наплаћује, а договор је да се почисти и подели шанк – укључује се у причу и Вук, још један од актера најскоријег историјата Дома Б-612. Додаје да је лако препознати екипу која има дух сличан сквоту у Касарни „Арчибалд Рајс“, Друштвеном центру, здраве ставове о томе шта је ок, шта није ок. Таква сцена у Новом Саду стално расте и развија се, надограђује, упркос препрекама, недостатку сталног материјалног основа, стамбеног решења, силним рушењима и измештањима, још од Жуте куће, преко Кинеске четврти, Избе, до Црне куће (ЦК13) која је такође у невољи.
Сад је ја сетих, помало ламентирајући, како је Арнд Веземан, уредник Магазина „Танц“ из Немачке, обилазећи са мном град, баш на таквим местима говорио како га Нови Сад подсећа на Берлин, ту европску престоницу културе сваке године, која и без билборда има дух урбаног живота и слободе, неспутаности у погледу израза и припадности.
- Дом Б-612 је важан и за људе из Сомбора, Зрењанина, Суботице, Београда, госте из иностранства. Ми смо препознатљиво место на ширем простору – сад већ скоро у глас говоре Арса, Вук и Зека. - Појављују се нове екипе које постају корисници и доприносе. Развија се мрежа људи који су извођачи и техничари, продуценти, а тиме се само подиже ниво. Људи се овде упознају, спремни су једни за друге да се исцимају, јер желе тако да живе. То је поента, без обзира који људи циркулишу. Расадник. Кад дете одрасте, осамостали се. Ми желимо да Дом Б-612 постоји и после нас. Чак ни форма није битна. Колектив је отворен. Идеја остаје иста. Једни долазе, други одлазе.
- Арса остаје! - почињу да се шале између себе на рачун једног од сталних чланова покућства свих верзија Дома Б-612. Вук и Зека са својим студијом за аудио продукцију, плус екипа „Љубав и бес“, и многи други повремени или стални сарадници, активно су се прикључивали Дому Б-612 у време короне, које такође није било лако изгурати, али захваљујући довитљивости, успели су не само да премосте јаз који је тада настао, него и да пласирају јединствен програм лајв стриминга музике имунитета, који су поштоваоцу подржавали донацијама преко платформе Патреон.
И сада им је потребна подршка! Риспект! И срећан рођендан 15. августа!
Игор Бурић
