Тај низ је својевремено прекинут њеним пресељењем у Канаду из породичних разлога, где је провела две деценије, али је и тамо наставила да глуми, школује се даље, усавршава, предаје глуму, и режира.
Пре неколико година Драгана Варагић се вратила у нашу средину, не само као глумица, већ и као магистарка режије и драме, али и продуценткиња и професорка глуме на Академији уметности у Београду, као и у Пољској. Поред професуре, Драгана Варагић режира позоришне представе (“Кир Јања” у Књажевско - српском театру у Крагујевцу 2016, “Пенелопијада” Канађанке Маргарет Атвуд, изведена на “Пургаторијама” у Тивту 2012, и у Народном позоришту у Београду). Недавно је председавала жиријем 67. Фестивала професионалних позоришта Војводине.
Узимајући у обзир овогодишњу селекцију војвођанског фестивала, какав је ваш утисак о текућој продукцији и овом позоришном тренутку?
„Овај Фестивал је јединствен по богатству култура. Мало је средина које имају такву могућност. То је нешто што се чува и негује, и надам се да ће овај не баш тако млади фестивал тек доживети свој нови процват. Модерно позориште “вапи” за оваквим могућностима повезивања култура. То отвара нове просторе не само креативне, већ и финансијске. Ове године слабији је био избор дечјих представа од оних за одрасле, вероватно је недостатак новца један од разлога, али свакако би се нешто могло променити. Ми немамо луткарску школу и можда би некакав принцип менторства, не само са нашим, већ и са страним уметницима, и понека стипендија или специјализација, отворила још неко поље креативности. Избор за одрасле је био занимљив, и по садржају и по форми (историја се вратила као тема), али и као могућност за жанровски различите и занимљиве обраде“, казала је Драгана Варагић.
Јесте ли, као преседница жирија поменутог фестивала, судили више као глумица или редитељка?
„И кад глумим, и кад режирам, или предајем, идем увек из истог центра себе, знам шта ми је важно у позоришту, а ту је ваљда сабрано све моје досадашње искуство. Имала сам могућност да играм и велике и мале форме, и у институционалним и у алтернативно-истраживачким позориштима, да играм класику и модерну драму у различитим срединама и на различитим језицима, и да примењујем разне технике од Вјупоинтс до Михаила Чехова. Пре неколико година, пре повратка из Канаде, и финансирана од Канадског савета за културу, провела сам два месеца код Јожефа Нађа, јер ме је занимао његов начин рада. Још увек ме није напустила радозналост.“
Н. Пејчић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању од 14. априла
