Серија је директно инспирисана трилогијом “Повратак у будућност”, и нешто посредније “Саут Парком” и “Симпсоновима”, а прати бизарне авантуре Рика Санчеза, генијалног и бескрупулозног научника, и његовог несигурног и доброћудног унука Мортија.
Рик је деструктиван, аутодеструктиван, паметан, невероватно сналажљив, и помало подсећа на комбинацију мрачније верзије Дока Брауна из “Повратка у будућност” и далеко немарнијег Доктора из “Доктора Хуа”. Авантуре кроз свемир и различите универзуме у које и против воље остатка породице увлачи свог унука (који би често радије само остао у школи) далеко су од наивних, ма колико се споља чиниле да опонашају ноншалантну безбрижност “Аутостоперског водича кроз галаксију”.
Осим сјајне карактеризације, брзих и паметних дијалога, серија бриљира у духовитом поигравању жанровима и луцидним метатекстуалним експериментима (и честом рушењу четвртог зида) који су обично искомбиновани са сулудим и помало фантазмагоричним заплетима. Чињеница да Џастин Ројланд, један од аутора, даје гласове и Рику и Мортију (што је немогуће погодити само гледајући серију) дозвољава не само невероватно рапидно смењивање дијалога, већ и већу спонтаност у импровизацији што резултира духовитим и често крајње апсурдним шалама.
Најтврђе језгро фанова “Рика и Мортија” чини се нешто луђе него када je у питању публикa многих других популарних серија. Тако је 2017, после изласка прве епизоде треће сезоне Рик у успутној шали поменуо сечуан сос који је могао да се добије у Мекдоналдсоновим ресторанима 1998, што је изазвало такву реакцију на интернету да је ланац ових ресторана понукало да направи промо период у ком је сос поново могао да се купи. Фанови су тако масовно похрлили да купе сос, правећи сцене у Мекдоналдсовим ресторанима ако га не би било, да је акција на крају продужена јер залиха није било довољно за све.
Ипак, вероватно је привлачност ликова и њихових сукобљених животних филозофија оно што је заиста задржало толики број гледалаца (у просеку, сваку епизоду последње четврте сезоне у САД је гледало бар 2,3 милиона гледалаца, не рачунајући каснију онлајн публику широм света). Привлачна блазираност и страшан цинизам Рика као човека који је гледао у понор и вратио се да прича о томе, свакако додаје на чудном шарму серије. Чињеница да је Рик свестан да постоји безброј мултиверзума у којима су се већ одиграли сви могући избори, и десиле све могућности, претворило га је у хроничног нихилисту јер је, ма колико сујетан, и даље свестан да ништа што уради заправо не прави разлику. Све је у реду, и све је на месту, јер ништа није у реду, или како Морти у једном тренутку говори својој сестри: „Ништа није важно. Нико нигде не припада. Сви ћемо умрети. Дођи да гледамо тв.“
Својим ведрим поп нихилизмом и релативизацијом цивилизацијских вредности серија је купила љубав пословично разочараних миленијалаца, али и зумера који уживају у свакој врсти иронизоване друштвене деконструкције, па се очекује да ће следећа, пета сезона, свакако привући још више гледалаца.
За разлику од “Симпсонових” и других сличних серијализованих анимираних ситкома који функционишу по принципу заплета који је ограничен на само једну епизоду, пажња коју аутори посвећују континуитету у "Рику и Мортију" је готово опсесивна: не само да на јунацима заувек остају последице физичких и емоционалних траума, него је, рецимо, на паркингу испред Мортијевог дома у другој и трећој сезони и даље видљива пукотина која је остала из прве сезоне, пошто је цела кућа пребачена из друге димензије. Изузетно је ефектан и начин на који се серија носи са емоционалним пртљагом ликова, с времена на време завршавајући иначе обично хумористичне епизоде поразно мрачним епилозима (попут, рецимо оне у којој Рик не успева да изврши самоубиство само зато што је сувише пијан).
Настасја Писарев
