Фанфикција је класични нуспроизвод популарне културе – њени писци пишу приче, песме, чак и романе смештене у већ измишљене светове, или користе туђе ликове у сопственим заплетима. Тако је један од популарнијих примера „Живот и времена“, прича која описује младост и дане на Хогвортсу Лили и Џејмса Потера, родитеља Харија Потера. Ова епопеја по обиму је ближа тому оксфордског речника него просечном роману (преко 600.000 речи) и потпуно се ослања на свет који је осмислила Роулингова, као и на њену карактеризацију ликова.
Фанфикција се често поиграва са жанровима и медијима. „У главној улози“ је заснована на серији „Шерлок“ (много мање инспирисана књигама Артура Конана Дојла према којима је поменута серија настала) и прати причу у којој је Шерлок Холмс генијални глумац оскаровац, а Yон Вотсон заглављен у улогама у ситкомима. У правом метатекстуалном посмодернистичком маниру, заплет почиње када обојица добијају улоге у серији у којој треба да глуме геј пар, што је очигледна алузија на вечне коментаре публике да је Дојлов детективски пар толико близак да пре личе на брачне партнере него на колеге.
Најпопуларније теме у фанфикцији су љубавне или, често чисто еротске. Посебно су омиљене оне које продубљују односе између ликова који су се публици у оригиналном филму или књизи учинили бар помало амбивалентним – честе су приче у којима се смувају Клинт и Наташа који су у “Осветницима” само пријатељи, или оне у којима се детаљније показује веза између Молдера и Скали из “Досијеа Икс”. Ипак, најомиљеније су контроверзне теме, и „забрањене љубави“, па су међу популарним паровима Драко и Хермиона који су у “Харију Потеру” непријатељи или Реј и Кајло Рен из “Звезданих ратова” који су на сукобљеним странама.
Фанфикција је далеко од опскурне појаве, па тако један од најпопуларнијих отворених сајтова ове врсте “Archive of our own” (“Наша сопствена архива”) који функционише захваљујући донацијама и волонтерима, складишти 4.8 милиона различитих текстова, расподељених у 32.500 категорија, док се број прегледа популарних прича мери у десетинама хиљада.
Није необично да фанфикција буде посвећена особама из правог живота, и то су обично познати глумци или певачи. Најчешће су теме у којима се сам писац “смува” с омиљеним идолом, или упаривања познатих личности које нису у вези у правом животу. Као актери предњаче познате личности популарне међу тинејyерицама које овакве причице највише читају.
Писци фанфикције су обично анонимни; често је то због страха од кршења ауторских права (мада убедљива већина не зарађује ништа од онога што пишу), или због стида, било због еротских тема које не желе да повежу са својим правим именом, или зато што нису довољно сигурни у своје списатељске таленте. Последњи разлог је свакако најразумнији – у непрегледној хрпи написаних речи већина је неподношљиво ђубре. Међутим, у овом чудном „жанру“ повремено има и изненађујуће добро написаних прича које су ту да утоле глад конзумената за оним што су оргинални аутори можда изоставили у својим причама, и да додају димензију која је недостајала у оригиналном наративу. Тешко је одредити тачну демографску слику конзумената и аутора фанфикције, али међу њима свакако предњаче жене, и то претежно тинејyерке или девојке у раним двадесетим годинама.
Сами писци се различито односе према овом феномену. Велик је број оних који јавно подржавају писање о њиховим јунацима и световима (наравно некомерцијално) – међу њима су Нил Гејман, Тери Прачет, Џоан Роулинг, и аутор “Звезданих стаза” Џин Роденбери. Занимљиво је да неки од писаца признају да су је сами стварали. Лев Гросман (“Мађионичари”) писао је, између осталог и о Харију Потеру, а Орсон Скот Кард, аутор “Ендерове игре”, коментарисао је да је у време његове младости постојала углавном само фанфикција смештена у универзуме “Звезданих ратова” и “Звезданих стаза”, али да је он сам написао причу инспирисану светом који је створио у својој “Задужбини”.
С друге стране, Џ. Р. Р. Мартин, писац “Песме леда и ватре”, познат је по свом изузетно строгом односу према фанфикцији коју сматра повредом ауторских права. Слично мишљење имала је и Урсула Легвин, и, парадоксално (или не), Орсон Скот Кард.
“Педесет нијанси сиве” Е. Л. Џејмс, коју често називају порнићем за домаћице, зарадила је десетине милиона, што у штампаним тиражима, што захваљујући филмским екранизацијама. Ова еротска трилогија први пут је објављена 2009. на сајту Фанфицтион.нет под називом „Господари универзума“ и потписана интернет псеудонимом Snowqueens Icedragon (Ледени змај Снежне краљице). Првобитно је написана као еротична лимунада у којој су главни ликови Бела и Едвард из исто тако петпарачке серије књига “Сумрак сага” Стефани Мајер, да би, пошто је постала мегапопуларна, била објављена као самостална књига, са промењеним именима главних ликова. Захваљујући бесплатној реклами првобитне интернет публике која је послужила као сјајна одскочна даска, “Педесет нијанси” је убрзо је достигла вртоглаве тираже.
Настасја Писарев
