Изложба, која траје до 10. новембра, обухватила је све аспекте уметничког дела једног од назначајнијих српских сликара 19. века представљеног као уметника европских оквира и српског контекста. Аутор поставке је др Игор Борозан, доцент Филозофског факултета у Београду, који је и уредник монографске публикације.
У уводном тексту ове монографије др Тијана Палковљевић Бугарски, управница ГМС, указује на Аврамовићеву вишеструку везаност за Матицу српску и њену Галерију која чува 19 његових радова, слика, међу којима доминантно место заузимају портрети, цртежа, у техници оловке и туша на папиру и карикатура. Аврамовић се школовао на бечкој ликовној Академији где су дух ренесансе заједно са струјањима нове немачке религиозно-патриотске уметности назарена снажно утицали на његово сликарско формирање. Уметности немачких назарена и делу Јохана Фридриха Овербека, утемељивача покрета, посвећена је прва студија др Игора Борозана, док се у наредној бави Аврамовићевом уметичком праксом којом је нова назаренска стремљења по повратку пренео на тло Кнежевине Србије и утирао пут кодификацији националног уметничког канона.
Предавање др Игора Борозана
У оквиру пратећег програма изложбе „Димитрије Аврамовић. Уметник европских оквира и српског контекста” вечерас у 20 часова биће одржано прво у низу предавања посвећена овом сликару. Др Игор Борозан, аутор изложбе говориће о уметничкој пракси аутора који је својим вишеслојним стваралаштвом дефинисао контекст српске уметности у европским оквирима, потврдивши стваралачки трансфер модерне уметничке теорије и сликарске праксе на културно тло младе српске државе средине 19. века.
„Аврамовићев опус, који умногоме дефинише верске, културне и идеолошке детерминанте времена, рашчитава се кроз парадокс јединства супротности, што указује на шири оквир средњоевропске уметности и теорије током прве половине 19. века. Истовремено, сликарев опус потврђује тезу о моћи религиозне слике у све израженијем секуларном свету уметности средином 19. века”, наводи др Борозан.
Евгенија Блануша из Народог музеја у Београду посветила се Аврамовићевој цртачкој делатности док је уметник био приклоњен класицистичким начелима да су цртеж и форма важни, а да је боја само средство за њихово колорисање. Др Владимир Симић, доцент Филозофског факултета у Београду, бавио се Аврамовићевим студијама људске главе на којима је на почетку каријере неуморно радио и утицајем Лаватерове физиогномске теорије, засноване на интерпретацији облика главе и црта лица која може да разјасни однос између лика и карактера човека. Најзначајније дело овог уметника по доласку у Кнежевину Србију 1841. било је осликавање зидних површина и иконостаса Саборне цркве у Београду, о чему такође пише др Игор Борозан указујући да је рудиментарна прерада немачког назаренског сликарства у Аврамовићевој изведби попримила снажан ауторски печат који је потврдио стваралачки пренос модерног религиозног сликарства у оквире српске црквене уметничке праксе.
Најбогатија збирка Аврамовићевих дела чува се у Народном музеју у Београду, о чему је за монографију писао Петар Петровић. Проф. др Мирјана Д. Стефановић са Филозофског факултета у Новом Саду бавила се, пак, утицајима Аврамовићевих књижевих интересовања и ликовног стваралаштва, указујући на то да је био сликар речима једнако као и сликар бојом. Боју је, макар и ретко узимао као свој мотив, баш као што је посебним вокабуларом обојио своју књижевну делатност. Др Милан Попадић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду, у Аврамовићевом вишеслојном делу посветио се његовом проучавању и промовисању српских “споменика древности” који иако је кратко трајао представља веома значајан допринос развоју организоване бриге о баштини на тлу Србије. Управо радом на поручавању српских старина Аврамовић је, као пише Попадић, заиста учинио “себи и роду глас и ползу”.
Н. Попов
