Радио је као уредник у више медија, а током рата за југословенско наслеђе наступао је на глобалним телевизијским станицама BBC World и News 24 као политички коментатор. Између осталог, написао је и четири студије, а најуспешнија је свакако “Емир Кустурица: Култ маргине” (Wallflower Press, 2001, објављена на енглеском, српском и кинеском), коју је двонедељник “Обсервер” изабрао међу пет филмских књига године у Великој Британији. Књига је постала је академски хит, може се наћи у библиотекама широм света и једна је од најцитиранијих академских студија коју је написао неки домаћи аутор.
Његов први роман “Таи” (Геопоетика, 2013, објављен на српском, енглеском и македонском) отворио је нову парадигму у приповедаштву, постао бестселер и освојио четири националне награде, укључујући награду „Милош Црњански“ (2011/2013) и Нинову награду за роман године (2014) те ушао у шири избор за међународну Даблинову награду (2015).
Прошле године је објавио две књиге, роман “Последња станица Британија” (Лагуна, 2017) и књигу песама “Елен” (Повеља, Краљево, 2017), а управо је ова (не)чекиваназбирка поезије главни “кривац” за овај мали разговор...
Понеки од нас, обичних, да не кажем „наивних“ читалаца, могао би да запита: па зашто, побогу Гоцићу, један тако успешан прозаиста, ођедном пише стихове; није ли то, као, траћење времена и списатељске енергије доказаног професионалца... Ипак, изгледа да ствари никад нису тако једноставне и да је редослед потеза заправо другачији?
- Тачно, ништа није онако како изгледа и редослед догађаја је, како то обично бива код Тарантина, обрнут: почео сам од поезије, наставио с новинарством, развијао се кроз есеј и коначно допутовао до прозе где је све обједињено. Збирка „Елен“ писана је поодавно, између 1986. и 1998. Кад сам се осетио спремним, послао сам рукопис Чедомиру Мирковићу. Рекао ми да је Просветин план за ту годину попуњен и да ће збирку, ако се слажем, оставити за следећу. Оно што би сваком другом звучало као тријумф, мени је деловало као одбијање. Све што је преостало да се истрпи – бар ми се тако чинило – било је отмено стрпљење, чекање на наредног благонаклоног уредника. Али другу прилику нисам добио читаве две деценије.
Да ли си збирку нудио другим издавачима?
- Испрва тако љубазно аминована, она паде током наредних година у руке све мање пријемчивих уредника. Јовица Аћин приметио је сродство с Езром Паундом, али ми се пожалио да Рад нема новца ни за добру поезију. Покојни Петру Крду ме је похвалио због „јединства визије“, али ни он збирку није објавио у КОВ. Јован Зивлак је био толико доброхотан да ми је препоручио другог издавача, дискретно ме одговарајући од куће где је радио као уредник. Нису сви били бенигни при одбијању: Гојко Божовић ми је куртоазно саветовао „сажимање“; Флавио Ригонат рекао ми је да „не зна шта с тим да ради“; Бранко Кукић ме је скоро испсовао. Укратко, збирка је прошла кроз руке практично свих издавача који се у мојој земљи баве поезијом и сви су упућивали на закључак да рукописи ипак горе. Сетих се речи једног Енглеза, „ако нико не буде хтео да је штампа, изнајмићу авион и исписаћу је по небу“. Остала је, наравно, још једна смела, очајничка могућност: самиздат. Човек, истина, сусрећући се с деструктивним љубавницима и малициозним издавачима повремено спонтано пожели да буде сам свој мајстор. Али одувек сам држао да књижевност треба да настане као производ секса, а не мастурбације. Речју, моја дебитантска збирка је тако топло дочекана да на сам на крају узвикнуо то чувено: „Зашто, побогу Гоцићу?“. Одлучих да дигнем руке не само од „Елен“ него и од поезије уопште.
Критичари који су се, у међувремену, подухватили креативног ишчитавања говоре, између осталог, о “згуснутим емоцијама” и “снажном емотивном набоју”, спомиње се, чак и одређени “романтичарски занос”; уосталом, једна од песама носи наслов “У романтичном стилу”?
- Слично је примећено и за моју прозу. Речено је да сам у поезији распричан, а у прози поетичан, што је тачно. Али поезија јесте најинтимније иступање. Осетљивост јој је уприрођена. И моје писање је такво: исповедно, незаштићено, акутно огољено, такорећи бесправно грађено, романтичарски занесено, изникло из контрадикторних осећања, паралелних живота, дисонантних гласова и засебних приповести.
Истина је, на крају крајева, да би јунака ове збирке, да не кажем „песничког субјекта“, могли да доживимо и као постмодерног Чајлд Харолда који, изгубљен у расутим фрагментима несигурне стварности 21. века покушава да пронађе изгубљене кључеве смисла?
- Време лорда Бајрона слично је данашњем. Бајронова ћерка Ада је пионир компјутерског програмирања. Технолошка револуција поткрај 18. века довела је у питање мануелни рад. Изгледало је да машине доминирају људима, да им отимају посао. Песништво у време романтизма као да је покушавало да поново открије оно што заправо није било изгубљено: нашу сентименталну, ганутљиву душу. Заронило је у пресне, лепљиве, интензивне емоције, покушавало да демонстрира нашу рањивост. Данас такође имамо осећај да дигитална револуција није ту да нам помогне, да буде средство, него да нас изда, да нас угрози, да нама овлада, да нас дехуманизује. Отуда култ глумца. Отуда мода исповедања. Отуда се обраћамо људима који умеју да оголе свој интимни свет, да нас заспу неумољивим осећањима.
Мање више истовремено, објавио си и књигу поезије и роман. Онај исти наивни читалац могао би да помисли да је то случајност. Ипак, назире се нека тајна веза? То јест, да ли је „Елен“ фуснота романа „Последња станица Британија“, или обрнуто?
- Те две књиге се заиста дописују и надовезују једна на другу; што би рекли учени, „имају интертекстуални однос“. „Последња станица Британија“ је кüнстлерроман, а „Елен“ је његов доказни материјал. Постоји свесна интеракција између времена када сам био песник у покушају и романописац у тријумфу. А ствар с уредницима, издавачима и читаоцима је слична као с партнерима. Некад вас провиђење одведе сместа под прозор идеалне особе, некад упркос свом проводаyисању, трагању, труду, снисходљивости – питате се: Побогу, Гоцићу, где је та жена?
Ђорђе Писарев
