Изложба је резултат награде за приступачно уметничко дело, на конкурсу “Инклузивна галерија” Школе за основно и средње образовање “Милан Петровић”, са жељом да Новосађанима приближи концепт “уметности за све” и да инклузију прошири и на подручје уметности. Инспирисана задатком, Милица Дукић кроз изложбу “Ако би сви ставили маске...” наводи на размишљање о једнакости.
Ваша актуелна изложба носи својеврсну интригу и у наслову, не само у техници веза по фотографијама принтаним на платну, постављеним у светлеће кутије?
– На Академији уметности сам открила да могу да везем по сликама. Сви професори и колеге су били одушевљени, охрабрили ме да наставим. Прво сам то комбиновала са апстрактним сликарством, па са фотографијом, у “Изби” је настала серија са замрзнутим кадровима из филмова, интервенцијама акрилном бојом... На мастер студијама откривам да постоји наличје тих радова, па излажем и њих, представљајући само позадине слика. И то супер пролази, па настављам даље са истраживањем - како представити и лице и наличје истовремено. Ту ми је помогао боравак у Швајцарској, као уметница на резиденцији, где сам била максимално фокусирана, радећи још веће формате, са људским фигурама. На периферији фотографишем фигуре Рома са колицима, циркускињу, ромског дечака у костиму спајдермена... Углавном усамљене фигуре. Набројаћу још и пријатеља који седи закуцан пред питањем шта ће бити након завршетка студија. Тако се проширује та прича и формат слике, а долазим на идеју да те радове представим попут завеса у простору и тако добијем видљивост са обе стране. У Швајцарској је публика имала прилику да шета око радова, видећи реалну и апстрактну страну. То ми је био велики корак, ослобођење од рамова. Тада ми се родила идеја да направим радове са сједињеним лицем и наличјем на једној површини. После Швајцарске одлазим у Грчку и тамо се озбиљније бавим серијом маскенбала, где ми се јавља жеља и идеја да баш фотографије кориснике школе “Милан Петровић”, које сам имала у фолдеру, отштампам на платну и направим серију радова. Таман кад сам мислила да ће то да буде реализовано тек кроз пар година, наишла сам на конкурс “Инклузивна галерије”, на којем сам добила и награду, значајно брже реализујући своју идеју и замисао кроз изложбу.
У каталогу пише да сте имали и помоћ?
– Због јако кратког временског рока за израду, ускочили су ми пријатељи из Новог Сада да помогну: Тијана Будошан, Денис Жарких, Владимир Илић.
С обзиром на путовања, како упоређујете различите земље, културе?
– Боравак у Швајцарској трајао је 12 месеци, а у Грчкој месец и по. За мене је Швајцарска друга планета. Отишла сам тамо захваљујући програму који се зове Европски волонтерски сервис. Програм је отворен за све младе од 18 до 30 година. Смештај, храна, путни трошкови, yепарац, све је обезбеђено. На моју невроватну срећу, нашла сам, поред разних еколошких, програм за уметнике, при школи Екол д’ хуманите, у Хаслбергу, у централном делу Швајцарске, изолованом од градског начина живота. Школа је мала, приватна, пружа крајње слободан вид образовања, нешто попту Самерсхила или Монтесорија. Ђаци су окренути више природи, практично живе у Алпима, у шуми, у невероватно здравим околностима. Имају доста спортских активности, сами формирају распоред, живе у кампусу заједно са професорима... Све је налик огромној комуни. Отворили су врата волонтерима, уметницима који су могли да буду издржавани кроз поменути пројекат, фокусирани на свој рад.
Адаптирала сам се одлично, све ми је пријало, јер то јесте квалитетнији и бољи вид образовања. Додатно сам се ангажовала предајући наставу ликовног, одржавала радионице веза и сликања, држала часове на енглеском. Људи су хтели да ме и задрже, али су ме зезнули папири, радна виза. Сазнала сам са чим се сусрећу сви моји пријатељи који одлазе, колико је то мучно и неугодно питање, положај да неко ко је део Европске уније има много више предности од нас, иако сама Швајцарска није њен део. Цео амбијент Швајцарске са тим стандардом, развијеном еколошком причом, јако ме нахранило и рехабилитовало, поготово то што целу годину нисам размишљала о трошковима живота, што овде посебно зна да замара.
А Грчка?
– У Грчку сам отишла преко швајцарских контаката, позивом на острво Парос, да чувам животиње које су удомљене са улице, код жене која има страст за тим. Заливала сам цвеће и то је било то. Ту сам уштедила yепарац с којим сам отишла на уметничку резиденцију у Атини, део града Егзархија, познат по својој “невероватности”. Никад нисам била у изжврљанијем делу града. Захваљујући боравку у Грчкој схватам да ситуација нестабилности није само проблем Србије, него целог региона Балкана. Шетајући Атином, осећала сам се небезбедно у неким деловима града, опљачкали су ме, има пуно бескућника... Захваљујући том искуству, увидела сам проблем нашег посткапиталистичког развоја. Из безбрижног у не-безбрижни град као што је Атина, било ми је лакше да се вратим у Србију и да се осећам комотније овде, не чудећи се над питањима немара о екологији и другим стварима. Сада сам у позицији да ћу бити неко време у Новом Саду. У Краљеву, одакле потичем, не дешава се ништа у смислу културе, али настављам да гледам конкурсе и прилике за нови одлазак “преко”.
Шта вам је у реализацији радова било најбитније?
– Како да осмислимо представљање радова особама с инвалидитетом. Поставили смо их ниже, са идејом да буду прилагођени људима који долазе у колицима. На отварању смо замрачили атмосферу, како би добили ефекат скретања пажње на слабовиде особе. Каталог је штампан крупним словима, а морам да споменем и невероватан сајт где слова могу фино да се зумирају, сајт “Инклузивна галерија”, који препоручујем свима јер је специфичан и посебан. Један део каталога штампан је на Брајевом писму, а док је трајала припрема изложбе сретали смо се, кроз радионице, са корисницима школе “Милан Петровић” и правили маске. Задовољна сам како је то све на крају испало.
Игор Бурић
