Осамдесет година касније изложба Галерије Матице српске Слике пролазног света - односи српског и француског интимизма до 9. фебруара гостује у Српском културном центру у Паризу. Ауторка поставке, монографске студије и расправног текста у каталогу је др Дијана Метлић, ванредни професор историје уметности на Академији уметости у Новом Саду и одличан познавалац српске ликовне уметости прве половине XX века.
Које су особености српских уметника из плејаде оних који су у првим деценијама прошлог века одлазили на школовање или усавршавање у Париз и да ли је за све њих карактеристичан интимистички проседе?
– Изложба Слике пролазног света која је првобитно била представљена новосадској публици 2017, а сада, у делимично измењеном виду и са неколико нових дела која нису била изложена у Галерији Матице српске, и париској културној јавности, фокусира се на интимистичку поетику српских сликара који су се у престоници Француске школовали и усавршавали током треће и четврте деценије XX века. Погрешно би, међутим, било приписати, исти или сличан интимистички проседе свим нашим уметницима који су од почетка прошлог века гравитирали ка Паризу са жељом да у њему афирмишу или пренесу искуства европског сликарства у локалну средину.
У том смислу, могу се навести само неки примери, као што су Надежда Петровић или Милан Миловановић који у Паризу бораве пре Првог светског рата, где трагају за личним импресионистичким изразом, док нпр. Сава Шумановић у Паризу борави три пута у току 1920-их, где прихвата умерени кубизам Андре Лота и креће се ка разбукталом колоризму свог Пијаног брода који излаже на Салону независних, уз незаобилазну епизоду осликавања једног од стубаца у чувеном ресторану “Ла Цоуполе”. Дакле, може се говорити о много сложенијем и слојевитијем односу између стваралаштва српских сликара који у Паризу бораве у првој половини XX века и европске уметности која је настајала и развијала се у митској престоници књижевности, позоришта, ликовних уметности...
Каква је била француска уметност тог доба и колики је био њен утицај на сликарство и уметничко формирање наших међуратних стваралаца?
– Као што сам већ нагласила, национална историја уметности XX века упућивала је на вишезначне и веома сложене везе између француске и српске уметности и културе. Као што то рецентне студије и изложбе потврђују, истраживање поменутих односа остаје витално и за нове генерације историчара уметности. Несумњиво је да је Париз, не само за нашу средину, већ и за много веће и развијеније европске културе, одувек имао магнетску привлачност. У току двадесетих и тридесетих година у њему и даље стварају Матис, Пикасо, Дифи, Дерен, Брак, Сутин; након 1925. актуелан је ар деко; Кандински и Мондријан покушавају да се изборе за апстракцију пред идејом о оживљавању класике “позивом на ред” и усред узбуђења која су кроз своја дела понудили надреалисти. У тако комплексној културној клими Париза и српски сликари борили су се за своју афирмацију и успевали да створе нека од најзначајнијих дела наше међуратне уметности.
Колико се интимизам може сагледати не само као сликарски правац него и као поглед на свет тадашњих уметника?
– Интимизам и не треба сагледавати као одређени сликарски правац. На то сам у својој монографији Слике пролазног света: односи француског и српског интимизма и покушала да укажем. Појам, изнад свега, реферира на специфичну атмосферу и осећање света. Након кризе изазване Првим светским ратом и крупних друштвених промена, известан број сликара пожелео је да врати ред у уметност, да се одвоји од аванградних бучних парола и тежње за константним преиспитивањем вредности, те да у слику усели “хуманост”, мир и хармонију. Још је Алекса Челебоновић, есејиста и теоретичар уметности, писао: “Све што је најбоље у нашем сликарству између два рата (...) припада сличном интровертираном тумачењу спољашњег света.” Управо у тој поетици “малих ствари” – која се налази негде између афирмативних призора спокојства и среће и сцена у којима су сложена стања духа прожета осећањем отуђења, меланхолије и стрепње – треба тражити прави пут за разумевање међуратног интимистичког сликарства у Србији.
Колико су драгоцена оваква представљања наше уметности у свету и њено сагледавање у ширим европским оквирима и да ли су успостављени неки договори око будуће сарадње наших и француских историчара уметности?
– Представљање српске уметности у свету је неопходност, а стално указивање на место које је она имала и има у ширим европским оквирима, обавеза је наше историје уметности и музеологије. Галерија Матице српске у својим програмима константо инсистира на европским контекстима националне уметности. Управо зато ми је управница ГМС, др Тијана Палковљевић Бугарски, предложила да изложбу Слике пролазног света: односи француског и српског интимизма представимо у Паризу, како бисмо након готово осам деценија привремено “вратили” у Француску ремек-дела српског интимизма која су тамо и настала, а која дуго нису била (или уопште нису била) пред очима међународне јавности. Будућа сарадња француских и српских историчара уметности и музеолога првенствено ће зависти од нашег ангажовања и жеље да српску уметност учинимо видљивом у свету. У том смислу, и Српски културни центар у Паризу мора имати јасно дефинисану улогу културног мисионара и посредника између две средине, а српски музеји и галерије константно радити на новим изложбама и научним студијама које ће продубљивати разумевање комплексних уметничких веза успостављених између Француске и Србије у XIX и XX веку, како би се оне неговале, унапређивале и обогаћивале у наредним деценијама.
Нина Попов
