Он је био син немачког цара Хајнриха Шестог и краљице Сицилије, Констанце. Убрзо је наследник две најмоћније државе средњовековног Запада остао сироче, поставши штићеник папе Иноћентија Трећег: Фридрих је постао пунолетан 1208. године, за краља Немачке је проглашен 1212. године, а за цара је крунисан 1220 године од стране папе Хонорија Трећег. Међутим, убрзо је папство страховало од његове растуће моћи, тежећи да спречи обједињавање немачких и сицилијанских поседа.
Од Фридриха је папство захтевало да узме учешће у крсташком рату. После вишеструког одлагања, због потребе да учврсти власт на Сицилији, Фридрих се отиснуо пут Свете земље. Међутим, избијање епидемије приморало је Фридриха да се врати у Италију. Нови папа, Гргур Девети је сматрао то само изговором и одлучио се да екскомуницира владара у чије је крсташке намере сумњао. Упркос екскомуникацији, Фридрих се 1228. године упутио у Шести крсташки рат. Због тешке политичке ситуације и унутрашњих сукоба султан Малик Ал-Камил, синовац славног Саладина, одлучио се да преговара са Фридрихом. Преговори су окончани предајом Јерусалима у хришћанске руке и склапањем десетогодишњег примирја. Тако је унук славног крсташа, Фридриха Првог Барбаросе, успео у оном што његовом деди није пошло за руком. Иронично, најсветији град хришћанства се нашао под папском екскомуникацијом због Фридриховог присуства који је тамо крунисан за краља Јерусалима.
По повратку из Свете земље 1229. године Фридрих је наредне две деценије провео ратујући против папстава, његових савезника, побуњених синова и италијанских градова. Фридрих Други је преминуо од последица дизентерије 13. децембра 1250. године, као цистерцитски монах у месту Кастел Фјорентино (данас Торемађоре) у Апулији. Данас тело Фридриха Другог почива у катедрали у Палерму.
Због ширине духа, способности и посебне личности савременици су га називали ступор мунди, чудо света. На Сицилији су се укрштали утицаји византијске, арапске, норманске и италијанске културе и у таквој средини је Фридрих формирао своје космополитске ставове. Иако хришћанин, Фридрих није био ограничен крутим моралним нормама периода у коме је живео. Поред четири брака имао је и љубавнице, од којих је најпознатија била Бјанка Ланчија, за коју се тврди да је била његова једина права љубав. Фридрих је показивао дивљење ка исламској култури и науци. Присуство муслимана на његовом двору, у административном апарату и војсци, наилазило је на осуду већине његових савременика. Због наводних паганских тенденција Данте га је ставио у шести круг Пакла, међу јеретике.
Фридрих Други је још за живота ушло у легенду. Величина његовог духа и интелекта најавиле су почетак нове епохе европске историје, ренесансе, којој је Фридрих претходио читаво столеће.
Небојша Карталија
