Ових дана можемо да га гледамо у новој домаћој серији „Тајкун“, коју је режирао Мирослав Терзић, а у којој Иван Ђорђевић тумачи улогу убице. О тој, али и о другим улогама, Иван говори за „Дневник“.
Последњих година имали смо прилике да Вас гледамо у бројним домаћим серијама, као што су „Ургентни центар“, „Чизмаши“, „Убице мог оца“, а ево сада и „Тајкун“. Чини ли Вам се да су домаће серије доживеле узлет и да су многе, управо квалитетом и добром продукцијом, изазвале значајну пажњу јавности?
Телевизијски играни програм од 80-их није имао овако озбиљан препород као последњих неколико година. Мноштво различитих кућа, као што су ХБО, Нетфликс, Шоутајм, последњих година избацују серије које се гледају у једном даху, илити бинyују, што би се рекло, и то је некако постало део културе и самим тим је, на том таласу, природно, добила свој замајац.
У две популарне серије – „Убице мог оца“ и „Тајкун“ – тумачите две потпуно различите улоге, у једној сте новинар, у другој убица. Која вам је теже пала?
Не делим улоге на теже и мање теже, делим их на изазовније и оне које то нису. У "Убицама", пошто је то прва од серија која је приковала гледаоце за ТВ екране, све ми је било ново. Одличан сценарио, продукција, режија, колеге... Тако да ми је са те стране то био велики изазов који не јењава, ево, већ колико, пет сезона. У "Тајкуну" ме је дочекао један потпуно неочекивани карактер који ми је распалио глумачко биће.
Глумили сте и у контроверзном филму Младена Ђорђевића „Живот и смрт порно банде“. Тумачили сте улогу травестита Цеце. Колико је изазовно, а уједно и захтевно, глумити овакве улоге?
Изазовно и уједно захвално. Такви ликови се само могу пожелети у опусу глумачког посла.
Тумачите једну од улога и у хрватском филму „ЗГ80“ који говори о једном од највећих ривалитета у историји фудбалских навијача, између Бед блу бојса и Делија. Постоји ли нека врста „ривалитета“ између филмских продукција у региону и како видите српски филм у односу на хрватски, босански или словеначки?
Ако вам држава издвоји нула динара за културу, не видим разлога за било какво ривалство. Видим само и искључиво могућност стварања уметничког дела у корелацији са другима.
Шта то глумцу Ивану Ђорђевићу нуди његов родни Зрењанин, а шта друга места у којима борави због природе посла?
Свакако да волим када ме посао однесе и измести ван места где бивствујем. Волим турнеје, волим снимања по другим градовима, државама... Ал’ опет, да ли ће тога бити јер – 0 посто.
Једном приликом сте изјавили да сте највеће изненађење доживели када сте ангажовани на остварењу „Кориолан“ који је режирао чувени Рејф Фајнс. Том приликом сте снимали и сцене са Џерардом Батлером. Какве успомене Вас вежу за тај период?
Да, да... То је баш било изненађење. На самом кастингу ме је дочекао Рејф и радио је са мном сцену. Невероватан је осећај и част радити са тако великим уметником.
Део сте ансамбла Народног позоришта „Тоша Јовановић“ у Зрењанину и зрењанинска публика може да Вас гледа у насловној улози у представи „Дон Жуан“. Где се, по Вашем мишљењу, данас налази домаће позориште? Има ли довољно позоришне публике да би позоришта у Србији опстала?
Као што сам и одговорио на пређашње питање... Не знам где је и где би могло бити са нула посто за културу из државног буџета. На основу продукција из прошле године и на основу издвајања за ову годину, који је 0, и опет понављам 0, можете сами да закључите где је. Тапкало је у месту, а сада се дефинитивно неће ни померити. Заиста сјајно. Зар не?
Жељко Балабан
