И актуелно издање овог стручног часописа од националног значаја доноси низ занимљивих темата посвећених археологији, архитектуре, конзервације и рестаурације, мање познатим детаљима из историје и историје уметности, а посебно поглавље посвећено је приказима релевантних издања из области којима се публикација бави. Илустрације ради, нова Грађа тако у фокусу има бронзану фигуралну композицију три младића, која потиче из једне од сирмијумских археолошких сонди, истражених 2014. Ова композиција, на шта указује и ауторка прилога Биљана Лучић, представља изузетно значајан налаз за познавање античких култова на подручју Доње Паноније.
Историчарка уметности Весна Мајсторовић је, пак, свој прилог посветила просторној културно-историјској целини „Стари центар Врањева” у Новом Бечеју. На том простору континуитет насељавања постоји још од бронзаног доба, за време владавине Турака настањивали су га Срби пастири, да би село, названо Шанац Ваљево, развили Срби граничари са својим подорицама средином ЏВИИИ века, након развојачења Потиско-поморишке војне границе. Била је то својеврсна оаза културног и духовног живота Срба у Банату у време Хабзбуршке монархије, која ће свој пуни успон у препознатљив урбанистички центар доживети у ЏИЏ веку, да би касније постала саставни део Новог Бечеја.
Из корпуса који припада историји уметности Владимир Митровић је своје истраживање посветио међуратном скулпторском опусу великана војвођанске сцене Карлу Барањију (1894–1978) и Злати Марков Барањи (1906–1986). Иако су најпознатији по рељефима краљева Петра Првог и Александра Карађорђевића, те српских војвода (Живојина Мишића, Степе Степановића, Радомира Путника и Петра Бојовића) на здању Бановине у центру Новог Сада, данашњем седишту покрајинске администрације, њихов аутентичан опус снажно је обележио јавну скулптуру тог периода на много ширем простору од новосадског. Нажалост, како констатује и Митровић, нити један од њихових радова данас није посебно визуелно обележен, нити је стављен под законску заштиту, чак ни чувени рељеф Улазак српске војске у Нови Сад са Београдске капије, нити скулптура Икаруса, на негдашњој Команди Ратног ваздухопловства у Земуну, „једна од најуспелијих вајарских композиција на неком од јавних објеката у српској међуратној архитектури”.
Веома занимљива је тема о српским војним меморијалима у Северној Добруyи, односно у Југоисточној Румунији, о којима су сазнања прикупљена током теренских истраживања на којима су сарађивали стручњаци Покрајинског завода за заштиту споменика културе и Завода за заштиту споменика културе из Ваљева. Наиме, у саставу Руског мешовитог корпуса на подручју Јужне и Северне Добруyе током 1916. ратовала је Сррпска добровољачка дивизија, састављена углавном од Срба руских ратних заробљеника, поданика Хабсбуршке монархије, дакле углавном од Војвођана. У тим борбама дивизија је претпела велике губитке, изгубивши више од половине људства. Пали ратници сахрањивани су тамо где су гинули, да би 1926. на узвишењу изнад града Меyидија у Северној Добруyи била подигнута Спомен-костурница. Међутим, током поменутог истраживања утврђено је постојање још два меморијала - у Пиетренију и Мирча Води, где су заједно са другим пострадалим солдатима положене и кости српских ратника, а на шест бетонских надгробних крстова уклесана су и имена: Гаврило Димитријевић, Мијат Војводић, Јордан Македончић, Теодор Георгијевић, Марин Горановић и – Дража из Сарајева.
Нови број Грађе заокружује приказ изложбе Снежане Мишић која је обележила лањску ликовну сцену: „Ђура Јакшић - Између мита и стварности”, најпре од 5. априла до 21. јуна изворно реализована у Галерији Матице српске, да би потом гостовала од 27. јуна до 15. септембра у Народном музеју у Београду. Историчарка уметности Валентина Вуковић у свом слову истиче да је изложба била јасно конципирана, организована у три тематске целине, које обухватају портретно, религиозно и историјско Јакшићево сликарство, које су допуњавали текстуални прилози, чиме је јасно представљена хронологија животног пута знаменитог српског сликара и поете. „Откривајући личност и дело, коначно можемо да сагледамо место и значај Ђуре Јакшића, замишљени над понуђеним путевима у одгонетању уметника, његове уметности, нас самих и нашег друштва, које је и даље негде између мита и стварности”.
М. Стајић
