Јована Будошан: Све је једно, а има га два

Јована Будошан је позната новосадска графичка дизајнерка која повремено узима активно учешће и на ликовној сцени, као и у раду колектива Мултимедијалног центра „Лед арт“, односно „Арт клинике“, која је сада позната под именом „Шок задруга“.
д
Фото: Приватна архива

Управо у „Шок задрузи“ (Змај Јовина 22), актуелна је њена изложба „Рад без покрића“, са поруком „Молимо вас да нас не схватате озбиљно“. Поставку чини низ цртежа, записа, инсталација, а у излогу „Шок задруге“ доминира велики формат који подсећа на плакат, обојен фломастерима, ишврљан, са централним мотивом – трупцем. Ауторка објашњава да је плакат поставила у излог како би боја фломастера избледила на сунцу и показала суштину плаката, односно графичког дизајна којим се примарно бави, а то је краткорочност и пролазност рада...

Кад кажете да на изложби имате плакат и нешто друго, шта вам дође ово друго?

– То је „Рад без покрића“. Имам своје стручно звање и сталан посао, али имам и ову нужност, када не идем на посао, када сам на породиљском, викенду, путовању... Настали су кад сам први пут била у другом стању, онда се надовезала и друга трудноћа, отприлике три године времена само за мене и оног ко долази. Нисам се бавила примењеном уметношћу, нисам размишљала о функцији, комуникацији, стварима из дизајна. Први, „Најзад рад“, створен је као онај који ми недостаје. Функционалност у дизајну намеће ригидна правила и пошто друштвене околности намећу да ниво комуникације буде базичан – да су слова читљива, да је фонт разумљив, да је графика на РТВ-у, где радим, читљива... Е, сад је ово као нека супротност, а надовезује се и на моју претходну изложбу, која се звала исто „Рад без покрића“, у којима ја не дајем гаранцију ономе ко гледа са питањем шта је рад, усвојени, признати, плаћени... Дистанцирам се и од тога.

„Рад без покрића“ се састоји из неколико серија, хронолошки су настајале, а бавим се тиме, на пример, колико тачака може да стане на један А4 формат. Акварели су се ту нашли, па сам узела да тачкам. Пошто имам децу, немам ту могућност да у континуитету бројим колико тачака има, онда бројим рецкама, до десет, па сад знам да их има 6.720. Има места за још коју, али рад се зове „Најлакше је бројати до десет“.

Сигурно постоји математичко решење тог проблема?!

– Сигурно, али ово је више ликовно, визуелно.

Поставку чине и спискови за куповину.

– То је та ситуација, ти си код куће и имаш потребе, а ово сад постаје неки вид аутопортрета. Има, на пример, СМС мојој мајци шта треба да ми донесе у породилиште. Има списак за портфолио, има и прехрамбених спискова... Они долазе и одлазе, а ја се бавим обичним стварима, којих има пуно.

У раду на којем прецртаваш на папир екране мобилног телефона, приказујући своје цртеже са њега, намерно нисте хтели да поставите у медију у којем су рађенителефон?

– То је чисто питање везано за продукцију. Наша продукција овде једнако је нула динара. Простор имамо, хајде да излажемо. То је потпуно логично решење. А ја телефон узмем понекад да радим пре спавања. Али, тај одлазак у технолошки прогрес... Па, код нас је мисаона именица реализовати и каталог.

Да ли зато и плакат виси да пропадне?

– Можда неки колекционар или музеј нешто сачува од тога, али то му је судбина. Намерно га постављам на дематеријализованом нивоу. Не интересује ме чак ни то што ће да избледи, што ће неко да га исцепа, мене интересује нешто треће.

Има два“, још један занимљив назив за два рада која су изложена?

– То сам узела од сина који кад је почео да формулише да нечега има више. Знао је да каже само „има два“. Мени се то много допало јер ја идем од тога да је све једно. После иде само умножавање. А има овде још један рад, путем којег хоћу да изађем из папира – „Узми најмање што ти се пружа“. Сви иду за тим да узму највеће, најлепше, све у неком позитивном контексту, а ја сам опет намерно кренула у другом правцу.

Игор Бурић

EUR/RSD 118.0438
Најновије вести