Потом је постало јасно да ће људи који не излазе из кућа радо читати, али да неће ићи у књижаре као раније. И сада смо стално између та два пола: расте нам продаја преко интернета, али опада у књижарама. Кад се на то дода изостанак Сајма књига који је издавачимо био нешто као 13-та плата, онда је јасно да је нужан велик дневни напор за опстанак на тржишту – казује Зоран Колунџија, први човек угледне издавачке новосадске куће „Прометеј“. – Али, ништа то није непознато; и раније сам се сусретао са колебањем других који су говорили: тешко је, немој баш сад то почињати... А мој одговор је био: А када онда? Нећу имати бољих година од ових! Стално је овде тешко, распад земље, последице ратовања, хиперинфлација, бомбардовање, светска криза, промена друштвеног система, промене државних граница... Моје је гесло: проблем је наше брдо пуно блага, треба само копати! Е, сад, имамо оне којима није тешко да копају, а има оних других који не само да не воле да копају, него стижу и да завиде и да оговарају, да се питају: како овај то успева... Ту дође моје друго гесло, преузето од Вука Караџића: адите и пјевајте једнако, то је најбољи начин благородно се осветити непријатељима!
Па, онда, како сте завршили претходну и почели ову годину?
- Годину смо завршили са две мени веома драге књиге: „Дневник Ленке Дунђерске“ који је измаштала Славица Гароња и велика књига о Арчибалду Рајсу „Војник истине и правде“. Током јануара смо имали традиционалну свечаност са уручењем Награде „Дејан Медаковић“, (лауреат Дејан Вукићевић) и промовисали смо пре неколико дана свеобухватно дело Луке Мичете „Немањићи - биографија. Рекао бих, леп завршетак једне и почетак друге године...
Када се каже „Прометеј“, у издаваштву, која то значења заправо носи?
- Често чујем друге да кажу да смо ми мејнстрим, а ја то уопште не примећујем, радимо најбоље што можемо... Последње две деценија показују да смо запажени по издавању књига које негују језичку културу, ту су велики речници који су баш прави, озбиљни издавачки подухвати - чак смо, пре неколико месеци, објавили смо први „Санскт.српски речник“ - а сваке године објавимо неколико књига у едицији популарна лингвистика „Како се каже- зашто се каже“, до, ево, пре два месеца „Пишете ли за медије“ нашег Новосађанина Радомира Дабетића...
Друга наша препознатљивост су књиге које указују на догађаје и личности с почетка прошлог века. Тако у нашој библиотеци „Србија 1914-1918“ имамо већ више од 80 наслова. Доносимо текстве из тог старог периода, али имамо и веома развијену сарадњу са савременим историчарима из земље и из иностарнства. Посебно ми импонује сарадња са низом савемених аустријских историчара. Осим ових књига имамо мени драгу библиотеку „Пречански Срби до слома Аустро-угарске, негујемо је заједно са Радио-телевизијом Војводине, којом подсећамо на дугу и дивовску борбу наших предака за језик, просвету, веру, положај у царевини која их није миловала.
Радите три деценије: на шта сте највише поносни као издавач?
- Вероватно да је број укупно објављених наслова тренутно између 3.100 и 3.200. На почетку је било много праваца у којима смо ишли као издавач, на пример веома лепа и богата серија књига из драмских уметности (филм, позориште) али смо се полако од тога удаљили. Увек је било храбрих подухвата са књигама које су или чиста историја уметности или смеша публицистике, науке, одличне фотографије (ХИЛАНДАР, СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ СРБИЈЕ, ИМЕ И ПРЕЗИМЕ НОВИ САД, МЕТОХИЈА...) ... Наш рад обогатили су огромно Дејан Медаковић, Мирослав Антић, Душко Трифуновић, Јелка и Драшко Ређеп, Александар Тишма, Живојин Павловић, Боро Драшковић, Ђорђе Кадијевић... Са Медаковићем имамо чак 38 пута каталогзиране књиге! Наш је највећи успех презентирање Медаковићевих „Срба у Бечу“ на немачком језику у самом Бечу пре 20 година! Успех су и велики речници где можете рачунати на државну помоћ само у једној години, а пројекат је вишегодишњи. Стекли смо поверење много људи, имали на хиљаде претплатника...
За разлику од већине комерцијалних издавача не пружамо руке ка страним хитовима и извиканим књигама. И кад преводимо, као што то ради моја ћерка Корана, бирамо на промишљенији и суптилнији начин. У прошлој години објавили смо у једној књизи све Хандкеове есеје о Југославији и Србији, а потом и пет малих књига о његовим путовањима по Србији у тешким годинама.
Како би странцу укратко описали издаваштво и читање књига у Србији данас?
- Као неку врсту чуда. Издаваштво је, могуће је, највиталнији део привреде Србије. Продукција је већа и квалитетнија и финансијски приступачнија читаоцима него у било којој бившој републици Југославије. Књижаре су модерније него у многим западним земљама. Нема сумња да се прочита више књига него пре, а главни је проблем у питању: шта се стварно чита? Све што су били рото-романи, кримићи и љубићи на киосцима претопило се у наоко праве књиге са корицама дизјнираним као и књиге Иве Андрића и читаоци мисле на основу корица да је и друга слична књига квалитет – а није...
Нови Сад и Београд у издаваштву, можемо ли да их поредимо?
- Ми о томе на размишљамо, знамо да смо сразмерно гледано, бољи од Београда. Овде су Православна реч, Академска књига, Психополис, Књижарница Зорана Стојановића, Матица српска, Соларис, Културни центар
Новог Сада, Агора... Проблем је књижарска мрежа која је у рукама београдских издавача и у превеликим рабатима. Град Нови Сад промишљено подржава културу уопште, те и издаваче и помаже нам да у свом профилу имамо увек и нешто препознатљиво, новосадско.
А како се сналазе издавачи?
- Свима који нису Вулкан или Лагуна, издавачи који имају своје књижарске ланце, веома је тешко на књижарском тржишту. Крајем године више издавача у Београду је отворило сопствене књижаре, очито покушавају да спасу део уложеног новца, односно да брже дођу до прихода. Како ће даље ићи тешко је закључити у тренутним околностима.
Интернет је, непорециво, све важнији и вреди се бавити њиме више но новим издањима. За онога ко је у овој сфери маштовит, довитљив, професионалан, добро обучен – постаје небитна књижара у главној улици Београда или Новог Сада, он сам може да створи више књижара на атрактивним локацијама...
Управо копамо по том брду!
Ђорђе Писарев
