Данилов (Пожега, 1960) је објавио 19 збирки поезије, пет романа и једну књигу аутопоетичких есеја, превођен је на бројне језике, а о рецепцији његовог дела у свету говоре и бројни страни аутори који су о њему писали.
Словеначка критичарка Матеја Комел Сној указује да Данилов у својој поезији, од младалачких почетака до стваралаштва у зрелим годинама, даје реч најразличитијим световима. Позивајући се на речи самог аутора да пише оно што живи и сања она његову поезији види заиста као споменар: у њему су “снимци” свега што је видео, чуо, доживео и спознао, свега што је запамтио и што ће “можда” памтити јер је о томе писао. Поезија Данилова упућује америчког критичара Yона Тејлора на сценски симболизам, док бугарски писац и преводилац Светлозар Игов сматра да је у питању аутор прихваћен у ширем, европском контексту. У његовој поезији се препознају битне одлике модернизма и постмодернизма, трансгресије и дифузије, не толико као пресецање граница између жанрова колико као узајамно продубљивање занатског и емоционалног, с једне стране и критичко-рефлексивног и ерудитског, с друге. Словачки песник и преводилац Карол Хмел указује на збирку Данилова “Моја тачна привиђења”, преведену на словачки, док Зденка Валент Белић у њој препознаје аутентичан и јак песнички глас. По њеним речима, то није поезија форме, него поезија песничке слике, звука, боје, мириса, трена поетског просветљења, апсурда, дијалога са Богом, јасне и недвосмислене етике, одушевљења светом и покорност према истом том свету, емпатије са животињама, природне сценографије. Словеначки песник Алеш Дебељак писао је о Даниловљевој трилогији “Кућа Бахове музике” која за њега представља праву ризницу лирске рефлексивности, а уочава и несрамежљиву амбицију аутора да романтизму и симболизму поврати данас заборављени смисао. У рубрици Есеји Летопис доноси прилог Јована Делића посвећен новој песничкој књизи Матије Бећковића “100 мојих портрета” која је, по њему још један песнички заокрет и духовна песничка авантура. По ко зна који пут, како наводи Делић, Бећковић проширује и осваја нове просторе поезије, лирике, на оно што је пре њега у лирској поезији било незамисливо стварајући збирку изванредних поетских портрета, упокојених и живих пријатеља. Гојко Божовић пише о две песме Бранислава Петровића из збирке “О проклета да си улицо Риге од Фере” које долазе у додир са историјом.
Рубрика Сведочанства доноси прилоге о обнављању сарадње између Матице српске и Матице словеначке као и есеј Горазда Коцијанчича о европском нихилизму и хришћанству.
Грчки писац Димитрис Сотакис, чији су романи “Без даха” и “Прича о супермаркету” преведени на српски, представљен је кроз интервју који је са њим водила Сања Милић. Прозу у овом броју објављује Драган Великић, а поезију уз Данилова и Обрен Ристић. Последње странице Летописа посвећене су приказима нових књига.
Н. Попов
