И мада се можда очекивало да ће тај наставак „дорћолске саге“ у фокусу имати међуратни период, аутор је акценат ипак ставио на време које у основи омеђују, с једне стране 6. и 12. април 1941, дани када је бомбардован Београд и када су у тадашњу југословенску престоницу ушле немачке окупационе снаге, односно, с друге стране, 20. октобар 1944, када је град ослобођен...
– Иако се кроз увод овог романа говори о томе шта се дешавало између два светска рата, он је заиста само припрема за оне круцијалне догађаје, који су смештени у време окупације Београда. Јер мене је ипак више занимало како човекова душа пулсира у граничној ситуацији страха и терора, под таквим стравичним притиском – појашњава др Неле Карајлић за „Дневник“.
За први део „Солунске 28“ добили сте Награду „Момо Капор“. У којој мери је Ваша београдска прича својеврстан дијалог са Капоровом „Сарајевском трилогијом“?
– Када сам читао „Сарајевску трилогију“, био сам прилично изненађен чињеницом да сам пре тих романа мислио да знам све о Сарајеву, али ми је Момо својим великим делом показао да сам добацио тек до неколико камичака у мозаику тог града. Форма „Солунске“ јесте слична, али мени ни у једном моменту није био циљ да она буде некакав одговор Капору. Једноставно сам желео да напишем сагу о кући на Дорћолу, сагу која траје сто година, најтежих сто година у историји Београда и српског народа. И како је нереално очекивати од читалаца да у рукама држе књигу од хиљаду и кусур страница, „Солунска 28“ је постала трилогија. И мада ми поређења годе, на томе се свака сличност с Момом завршава.
С обзиром на то да су Ваши темељи у Сарајеву, неупућен читалац „Солунске 28“ би у први мах, пре но што почне да чита роман, вероватно помислио да је реч о некој адреси у овом граду а не Београду?
– И Сарајево крије такве приче, мада је унутрашња атмосфера тих двају градова битно другачија. У Сарајеву је доминантан динамичан суживот четири монотеистичке религије, које су живеле и живе заједно, али невољно. И унутар тих торова људи су се увек понашали као пси чувари. Београд је, пак, пространа ливада омеђена двема рекама, који је такође имао несрећу да се на његовим леђима ломе цивилизације. Али унутрашњи живот овог града није био толико уторен, па су овде превладавали ловачки пси. Е сад, посебна је прича то што пси чувари лакше постају ловачки него обрнуто. У сваком случају, ја сам изабрао Београд за своју приповест из чисто породичних разлога, јер је ту кућу у Солунској улици подигао мој прадеда. Наравно, сага о Јанковићима у трилогији „Солунска 28“ нема много везе са историјским чињеницама, она је плод моје маште, али је тешко доказати да се није догодила.
Када говоримо о „историјским чињеницама“, често користите термин „изгорело сећање“. У којој мери је „Солунска 28“ и покушај да се то сећање као феникс некако врати из пепела?
– Човек је склон заборављању, поготово оном селективном. Он из свог сећања избацује углавном оно што му не одговара, чињенице које му се не допадају. Отуда, рецимо, имамо тај феномен да се неке историјске чињенице данас искривљују или потпуно пренебрегавају. И то не само код нас, него у целом свету. „Фајронт у Сарајеву“ ја сам и написао управо зато што сам свестан тога да ће многи желети да промене историју тог града, поготово историју која је у културолошком смислу била најлепша, а то су те шездесете, седамдесете и почетак осамдесетих година прошлог века. А „Солунска 28“ је нешто друго: она је подсећање на неке стравичне дане и на нешто што ми сами не бисмо смели заборавити, ма колико нам било или не било пријатно. Наравно, велики народи некако лакше прогутају и сваре своје Наполеоне, Петене и Лепене; када у Москви уђете у Баљшој театар, испод централне ложе, у којој су некада седели цареви, и даље стоји петокрака са српом и чекићем. И нама је потребно управо то, да имамо такав однос према историји, да не бежимо од терета сећања, већ да га, напротив, прихватимо. Другим речима, моји су и Тито и Дража и Недић, односно део су мог историјског контекста. С друге стране, свестан сам и тога да историја генерално постаје све магловитија. У мојој генерацији су и птице на гранама знале да је 6. априла 1941. бомбардован Београд, док добром делу данашњих клинаца тај датум више ништа не значи. А нека сећања заиста не бисмо смели дозволити да изгоре...
Поднаслов „О пријатељству и издаји“ могао је да гласи и „О љубави“ ...
– Заправо се у роману три главна приповедачка тока међусобно преплићу, при чему се њихови јунаци међусобно срећу док сваки носи своју муку. Наравно, нема доброг романа без љубавне приче, али је мени заправо било најважније да све буде јасно и динамично испричано. Јер, ја нисам вешт као Фјодор Михајлович да сецирам људску душу властитим интелектом и бираним речима, већ једино што умем јесте да ту душу, ту психу осликам постављајући своје јунаке у одређене ситуације. Отуда су моје књиге динамичне, брзе и лако се читају.
Колико је др Нелету Карајлићу, који слови за наког ко радо озбиљне теме преводи на „заје...цију“, тешко – или лако – да пише озбиљно?
– Хумор је испреплетен са животом, он је присутан чак и на сахранама. У мом случају, хумор је увек био и средство да кажем озбиљне ствари. Рецимо, Ђуро, мој компањон из Надреалиста, користио је хумор да људе до суза насмеје, и данас то ради. То је племенита работа, јер смех има медикаментско дејство. Али не смејемо се ми, на жалост, стално. Тако је и у мојим књигама хумор дозиран, односно своју озбиљну причу тек понекад освежим неким духовитим детаљем, чисто да не нудим читаоцу само чисту вотку, већ да ипак уз њу понудим и мало ђуса.
Када поменусте Надреалисте, да ли је усуд др Нелета Карајлића се на њега гледа као на неког ко је „неспорно талентован, али ипак није прави писац“?
– Мени је то свеједно. Знам да мене многи гледају као за..банта, неозбиљног дилетанта, јер ме прати тај непосредан контакт и са медијима и са публиком. Отуда се и деси да ме једна моја пријатељица, професорица на Филозофском факултету, потпуно озбиљно упита: Ко је то теби писао? Кажем ја – како мислиш, ко? Па немогуће, вели, да си ти то написао... Е, написао је један у мојој глави. И надам се да смо тамо само он и ја, мада нас можда има и више (смех). Али ту нема помоћи. У питању је креирање слике о некоме. Али мени више одговара да сам антизвезда. Можда бих боље профукнционисао као писац да мало подигнем нос, али ја не могу без пијаце. А биће да Андрић није ишао на пијацу (смех)...
Једном сте у шали рекли да сте деци обећали Нобела?
– Па јес’, Дилан је добио Нобела, Хандке је добио Нобела, а и ја се нешто не осећам добро (смех)... Шалим се, наравно. А сад озбиљно. Кад крећем у неки рад, било да је у питању роман, музика, филм, свеједно, никад ми није на памети црвени тепих. Примарно ми је да прођем достојанствено кроз ту стваралачку голготу, да не направим неку глупост. Уосталом, награде ме и нису никад качиле. Још тамо ’98. сам добио награду за музику на европском нивоу, Лори Андерсон је била на челу жирија, и лане сам добио тог „Мому Капора“. Али ако ме још нека награда у будућности закачи, то је важније мом делу него мени самом. Јер ја ћу и сутрадан отићи у исти кафић и попити исто пиво, аок ће уз то моје дело остати записано да је, ето, добило награду с именом фрајера који је измислио динамит (смех)...
„Солунска“ као филм или серија?
– Одрастао сам и живим у свету покретних слика. И утицај филмске уметности на мене је толико јак да једноставно не могу ништа да пишем а да нема ту врсту структуре. Сервантес је био инспирисан витешким романима, али да га је писао у XX веку, вероватно би „Дон Кихот“ био краћи и бржи. Дакле, за мене нема сумње да оба дела „Солунске 28“ имају озбиљан филмски, односно телевизијски потенцијал, али то сад треба да препозна и неки продуцент. Такође, занимљиво је, а да ни сам нисам одмах био свестан тога, да су главни јунаци оба дела романа жене. Да ли ја имам у себи вишка женских хормона, или је пресудна била чињеница да је моја супруга била мој први уредник – па сам хтео да јој се свидим – тек чињеница је да би онај поменути продуцент са „Солунском 28“ у рукама имао не само одличан него и специфичан материјал, јер су у нашој кинематографији заиста изузетно ретка остварења у којима су жене у првом плану.
М. Стајић
