Иако у дебелој хладовини, овај новосадски режисер и продуцент филмске куће “Друид” је заправо на задатку.
Из заседе вреба шта се дешава преко пута, где у сред градилишне пустиње Кинеске четврти Новог Сада ниче нова креативно-индустријска област будуће европске престонице културе.
- У овај простор никад не бих завирио, осим да ме није натерала нужда - признајем док ме приводи кроз жбуње у нешто што се испоставља као угодно, назовимо то андерграунд одмаралиште за добронамерне.
- Ово све и јесте “никло” на подземној цистерни у коју смо ми као клинци пуштали псе да се паре, а после седели као чланови ронилачког клуба - са смешком се присећа Микалачки, којем су локалне приче и легенде важан део филмске каријере. “Код куће”, “Последње лабудово језеро”, његови су старији филмови, увек у вези са дешавањима у непосредној близини. - Бирам пројекте који су ми испред носа. Иако се трудим да не буду о мени, увек тако испадне. Невероватно је. “Код куће” је филм о Немици која у Новом Саду тражи кућу својих предака. За тај филм сам добио награду “Роберт Бош“ у Немачкој. “Последње лабудово језеро” је филм о убиству лабуда у Дунавском парку. Сада снимам филм о Кинеској четврти која је у улици у којој сам се родио и одрастао.
На питање кад ће бити готов, Микалачки нема одговор. Филм о Кинеској четврти је она врста документарца којем сценарио не може бити написан унапред. Рок је био 2021, кад је Нови Сад требало да буде европска престоница културе, али је због короне и то померено.
- Морам да дочекам епилог свега што пратим већ дуги низ година. Још увек се ту не зна све. Неки људи су изашли, нешто се гради, а нико не долази. Ко су ти људи који ће доћи, шта ће бити ту где су се некада правила ужад и шрафови, па били неки уметници? Хоће ли то бити лајф коучови који ће да нас уче како да будемо нормални људи? Баш ме занима, јер кроз Кинеску четврт посматрам цело наше друштво, како се мења од приватлука крајем 19. века, преко национализације половином 20. века, до хаоса у последњих 30 година и тренутне неизвесности. Седим ту недељама, често са мајсторима, док не наиђе моменат који је добар. Такав је то “жанр”.
За игране филмове новосадски аутор сликовито објашњава да нема више крви. Дао је све за неколицину претходних и сада не би да ради без озбиљне финансијске потпоре. Уместо тога, иако има идеја, зарађује снимајући рекламе и купује опрему за документарце. Тако стиче додатно искуство и чека повољан тренутак.
Довитљивости филмских аутора нема краја, али ни стварање није посао у немогућим условима. Илустрације ради, Ненад Микалачки наводи да је недавно, снимајући филм о Зоји, у исто време радио на видеу подршке краудфандинг кампањи за наступ једног дечака на такмичењу у Француској. Видео је забележио 90 прегледа, а трејлер за “Зоју” близу 40 хиљада. „За ’Зоју’ смо ангажовали агенцију. Први пут. И први пут сам видео шта значи имати маркетиншку подршку”, открива редитељ.
- Жеље се испуњавају, али не увек када желиш - мудро збори.
Наводи пример октпуљених права за “Људе за столом” Срђана Ваљаревића, књигу на основу које је написан сценарио, награђен у Солуну и представљен у Ел-Еју (Лос Анђелес - прим. нов.), али ништа од пара, па самим тим и филма. Сада машта о дечјем филму, али и за то, док не буде услова, екипа предвођена његовим сином постаће ђилкоши, шали се на свој рачун.
- Последње што сам урадио за мене је врло лична ствар. Написана је књига по животу мале Зоје - сви су чули за Зојин закон - а ја сам по тој књизи направио филм. Сад је у изради дугометражна верзија, добио сам подршку од Филмског центра Србије да то завршим до краја 2021. Тридесетоминутну верзију, после премијере у “Свилари”, могу видети само они који купе књигу. Плаћа се колико ко жели, у хуманитарне сврхе, а уз књигу се добије картончић са ку-ар кодом на којем је линк за филм - прича Микалачки, којем је Зоја сестричина. - Сви смо ми то проживели. Ођекнуло је. Веома је тешка прича. Дете је умрло. Моја ћале се разболео од туге и умро. Али, сестра Бојана Миросављевић је била јако упорна. Написала је књигу са Иваном Крговић. “Зоја”. Ивана исто има девојчицу која пати од ретке болести. Њих две мајке су се нашле, а ја сам се придружио, правећи филм. Почело је њиховим састајањем, разговорима, записивањем... То је била и нека врста психотерапије. У Зојином случају, док није избоксован закон, деца нису имала никакву помоћ од стране државе, јер су имала ретке болести које нису биле на застарелим листама. Деца су остављана да умиру. Моја сестра је све раставила на делове и, уз помоћ правника, приморала посланике да једногласно усвоје закон, иако први пут нису гласали, док јавност није реаговала. Филм има више паралелних прича које се драматуршки пресецају и сусрећу. Иванина прича, Бојанина лична драма, има и пуно анимације. Да би са болесним дететом победио корумпирани и застарели здравствени систем у Србији, мора да се прође бирократски лавиринт у којем се затварају, отварају врата, чиновници те гађају папирима, појави се неки баскетанер, па ти да своје поене, губиш живот, добијаш живот... Тај део смо направили буквално као видео игрицу у којој моја сестра као супер-херој пролази са дететом кроз све то.
Остављам Микалачког да чека. “Друид” у зеленом. Ја одох да пишем, Да остане нешто и црно на бело.
Игор Бурић
