Основну и Грађанску школу похађао је у родном граду, а потом се школовао у знаменитој сомборској Учитељској школи, те на овдашњој Трговачкој академији. Матурирао је у обе ове школе непосредно по завршетку Другог светског рата, 1945/46. године. После одслужења војног рока похађао је Вишу педагошку школу у Новом Саду, у којој је 1955. г. дипломирао на Ликовном одсеку, као најбољи у класи. Већ као зрео човек Павле Блесић је, између 1967. и 1971. године, студирао на Филозофском факултету у Београду, на Групи за историју уметности.
Одмах после завршене матуре Блесић се запослио као учитељ у селу Станишићу, а од 1958. радио је као наставник ликовног васпитања у родном граду, у основној школи „Братство-јединство“. И данас га још генерације станишићких и сомборских ђака памте као врсног ликовног педагога, који је у њима вешто будио склоност ка уметничком изражавању и спознаји наше и светске уметничке баштине.
Своју импресивну стваралачку делатност у вајарству и сликарству Павле Блесић започео је крајем 1950-их. Осим скулптура и слика, успешно се бавио и цртежом, акварелом и таписеријом. Године 1965. постао је и члан Удружења ликовних уметника Србије. Његов велик сликарски опус, који покрива безмало све кључне ликовне обрасце свог времена, један је од оних који су обликовали препознатљив уметнички идентитет Сомбора у другој половини ХХ и на почетку ХХИ столећа. Једнако тако, и Сомбор је обликовао уметност Павла Блесића, чији се ликовни израз, кроз различите сликарске циклусе и опусе, првенствено темељио на емотивном доживљају завичаја. Био је доживотни заљубљеник у родни град, који је његовим сликама давао препознатљив печат, не нарушавајући аутономију слике и њен аутентични знак лепоте језика боје, ритмова и светлости.
Током пуних шест деценија завидне уметничке каријере, Блесићевим сликама промицали су заборављени бедеми у присенку раскошног сомборског зеленила, потом његове чувене старе капије, као дискретни гласници носталгичних представа древне господствености и присности, па огласни стубови, градски пејзажи, али и заборављене шкриње, стари медаљони, печати и записи, као и призори антике или портрети са фотографија из породичног албума, све до старих сатова из скорашњег опуса Темпус фугит или Време тече. Слично свом суграђанину Милану Коњовићу, и Павле Блесић свој животни и уметнички круг заокружио је иконографским записима, са необично снажним зрачењем мистике. Скулптура је била други, једнако снажан вид уметничког израза Павла Блесића. Њоме је и започео своју уметничку мисију, са познатом изложбом у слободном простору сомборског парка 1959. године. Након дужег прекида, скулптурама се вратио 1983. године. Оне су, ослобођене конвенционалних стега, временом постајале део хармоније сомборског градског простора, оплемењујући га, обогаћујући и дајући му нов значај и димензију.
Током свог уметничког рада Павле Блесић је излагао на преко 50 самосталних и преко 500 колективних изложби (од 2011. до 2016. г. имао је и своју велику сталну поставку у историјском здању Препарандије у Сомбору, док ово здање реституцијом није предато СПЦ), а о његовој уметности објављене су четири значајне монографије угледних аутора, као и велик број уметничких каталога. Добитник је и многобројних награда, међу којима истичемо Орден рада са сребрним венцем, Октобарску награду Сомбора, као и бројне награде на ликовним манифестацијама у земљи и свету. Значајан део својих сликарских и вајарских радова Павле Блесић завештао је родном граду, односно Градском музеју у Сомбору, који поседује његов богат легат. Кроз читав свој стваралачки век радо се одазивао позивима хуманитарних организација и својим делима издашно је помагао њихов рад. Посебно је и здушно подржавао рад обновљеног сомборског „Буњевачког кола“, препознајући у његовим активностима жиле својих породичних корена и нити сопственог порекла. Ступајући на стазу вечности Павле Блесић је оставио иза себе непроцењиво сведочанство једног времена и једнако снажно сведочанство несвакидашње посвећености и непролазне заљубљености у Сомбор, што је могао само човек истински великог духа и трајне носталгије за јединством свог уметничког бића и душе овог града.
Милан Степановић
