У фокусу је био наос храма, односно рестаурирани су делови живописа који су били конзервирани прошлог лета, с тим да су паралелно ињектирани, фиксирани најкритичнији, најугроженији делови фресака у олтару, куполи, певницама... „Циљ нам је да консолидујемо сваки детаљ преосталог живописа, да нам се не догађа да док на једној страни ми ретуширамо, на другој отпадају цели његови комади”, каже шеф конзерваторског тима Синиша Зековић.
У књигама староставним стоји да је манастирску цркву подигао 1722. о свом трошку Михајло Темишварлија из Сегедина, који је платио и њено осликавање на које ће 1737. прионути Жефаровић са својим ученицима. Резултат су биле композиције за које, иако су у питању биле сцене уобличене по правилима старе зографије, православна уметност раније није знала – био је то први значајнији корак ка савременом уметничком схватању, оријентисаном према бароку. „Колико је Жефаровић био оригиналан, самосвојан и непоновљив, потврђује чињеница да се у српском сликарству ни пре ни после њега није појавила слична уметничка целина”, наводи историчарка уметности Љиљана Стошић.
Нажалост, током деценија и векова велика влага и последично таложење соли произвели су тешка оштећење живописа, која су на појединим местима ишла и до 2,5 метра у висину. Томе треба додати и чињеницу да се, у пређашњим покушајима спасавања једног од најзначајнијих примера српског зидног сликар- ства – црква је 1948. стављена под заштиту државе – прилично лутало, па се сада испоставља да су неке од интервенција направиле више штете но што су биле од користи.
Ипак, грађевинским радовима, изведеним последњих година – дренажом, премазима, подним грејањем, клима уређајима – коначно је решен проблем влаге у целом храму, и при томе је уведен сталан мониторинг, те се сада ниво влажности редовно прати. Оно што је такође изузетно важно: нова микроклима се није негативно одразила на стање живописа, иако је постојала бојазан да би и нагло исушивање зидова цркве могло негативно да утиче на фреске и доведе до деструкције њиховог лица. Тиме су створене кључне претпоставке да буде сачувано све што је преостало од Жефаровићевог ремек-дела.
На иницијативу Покрајинског завода за заштиту споменика културе, у склопу пројекта „Векови Бача”, први пут су, почев од 2005, рађена неопходна механичка испитивања и физичко-хемијске анализе живописа, од подлоге до пигмената које је Жефаровић користио, а укључени су и стручњаци из Италије са огромним теренским искуством у решавању оваквих проблема. Резултат је био нови пројекат систематског спашавања зидног сликарства у цркви бођанског манастира.
„Нажалост, неповратно су уништене фреске у зони сокле, као и у северној и јужној певници где су накнадно отварани прозори, као и у северном делу наоса због уградње врата. Ипак, око 90 процената ансамбала зидних слика је сачувано, мада због утицаја влаге на појединим местима готово да уопште нису читљиве. Томе треба додати и улогу чађи и прашине, који су готово потпуно прекрили бојени слој, нарочито у олтару. То не само да фрескама даје мрачан изглед, него је чак утицало на став појединих историчара уметности по којима је Жефаровић неспорно био одличан цртач, али му коришћење боја није била јача страна. Међутим, већ само уклањање талога вишедеценијске патине открило је колико је Жефаровић заправо био сјајан колориста”, напомиње Зековић.
Први превентивни радови започети су 2008, да би током 2013. био завршен комплетан процес конзервације и рестаурације северног зида припрате. Следеће године рестауриран је западни зид припрате са композицијама Успења пресвете Богородице и стојећих фигура светитеља: Свете Параскеве, Светог Михаила, Светог Арханђела чувара људи и Свете Теодоре, као и ктиторски натпис изнад врата о живописању цркве. Након тога је рестаураторски тим Завода по фазама обнављао део по део живописа, али се због ограничених финансија у просеку годишње радило највише два месеца...
„За сад је план да 2019. уђемо у куполу, и то са бројнијим тимом, који би на том, највећем ансамблу фресака, радио бар од маја до октобра. Наравно, доста ће зависити од финансија, али је чињеница да са малом конзерваторском екипом тешко можемо испунити зацртану мисију – да до 2022, за јубиларну 300. годишњицу од изградње храма, зидно сликарство буде у потпуности обновљено и конзервирано. И да тиме коначно буде омогућено сагледавање свих уметничких вредности овог изузетног живописа, неизмерно важног за нашу културу”, каже Зековић.
М. Стајић
