Перформанс је настао по идеји Далибора Шандора, уметника са интелектуалним инвалидитетом који своју идеју реализује заједно са једним од водећих кореографа на светској сцени савременог плеса Гзавијеом Ле Роаом и уз уметничку подршку чланова и чланица из “Пер.Арт”.
Јединственост овог рада се огледа и у томе што се по први пут, не само у Србији него и на широј европској сцени, појављује оваква врста плесног рада у музејско-галеријском контексту, у којем уметници са и без интелектуалног инвалидитета преиспитују однос између посетиоца и уметничког дела у музеју, истражују нове начине стварања уметности, те проширују схватање самог појма уметничке збирке, коју обогаћују уводећи путем живе изведбе питања, проблеме и позиције својствене особама са инвалидитетом. У овом случају, реч је о збирци Галерије Матице српске (ГМС), која је партнер и велика подршка раду “Пер.Арт”-а дуги низ година.
Јубилеј је важан за “Пер.Арт”, али и за нас у Галерији Матице српске, јер се трудимо да покажемо колико је култура битна, а наш простор отворен за све, изјавила је на јучерашњој конференцији за новинаре управница ГМС, Тијана Палковљевић.
Далибор Шандор је о ауторском перформансу “Ми нисмо чудовишта” рекао да је, инспирисан размишљањем о друшвтеном положају људи с инвалидитетом, настао као одговор на питање Саше Асентића како би се звала његоа ауторска представа и о чему би се ту радило, у филму приказаном 2015. у Женеви. Тада му је пришао светски прослављени кореограф Гзавије Ле Роа и рекао да је то сјајна идеја.
Како показати да они нису чудовишта?!?, упитао се Гзавије Ле Роа тада, а поновио јуче на конференцији за новинаре.
Драго ми је, поручио је, да сам део процеса настајања представе. Веома сам дирнут како “Пер.Арт” ради, водећи рачуна о различитости. Такође је инспиративно радити пробе у простору где ће бити изведена представа, што је реткост. У галеријском, не позоришном простору који омогућава да гледаоци буквално буду укључени у изведбу, казао је Ле Роа.
Ми смо, додала је, до пре десет година били “срећна држава”. Наизглед, без особа с инвалидитетом. Зато радимо и подржавамо сваког ко ради на томе да се та слика промени, поручила је управница ГМС.
У позоришној сали НИС-а, 14. и 15. децембра, обележавање 20 година програма “Уметност и инклузија” Асоцијације “Пер.Арт”, биће изведена и три перформанса аутора са инвалидитетом који постављају питање шта је (све) плес, где је његово место данас, ко може да плеше и каква очекивања поставља друштво, али и уметнички свет плеса, пред нас као уметнике са и без инвалидитета. Михаел Турински, Јулија Хојзерман и Наталија Владисављевић кроз своје плесне и кореографске радове и својим телима у јавности нуде различите одговоре на ова питања.
Нама је изузетно важно колико трајемо, како живимо и радимо сваког дана, 20 година, рекао је један од иницијатора и оснивача “Пер.Арт”-а, Саша Асентић.
Те 1999, додао је, окупљени у малој просторији у Гагариновој улици, нису знали ни ко су.
Питање будућности нам није било битно, а прошлост тешка. Били смо на маргини и живели идеју друштвене промене. Борили се за основна људска права, стварање и уживање уметности и културе. Та борба је и данас пуна солидарности и ентузијазма. Како ће изгледати друштво у којем живимо зависи од нас и наших односа, казао је Асентић.
Гости програма обележавања 20 година рада групе биће филозоф Драган Проле и драмска списатељица и позоришна редитељка Милена Миња Богавац, који дуги низ година прате и подржавају рад “Пер.Арт”-а. Они ће говорити о естетици рада групе и политичности која из ње произилази.
Поред Галерије Матице српске, СОШО “Милан Петровић”, рад на обележавању 20 година програма “Уметност и инклузија” препознала је и подржала Фондација “Нови Сад 2021”, чији је представник Лазар Јованов “Пер.Арт” назвао најважнијом и најрелевантнијом организацијом на пољу инклузивног савременог плеса.
Фондација “Нови Сад 2021” је подршку упутила у оквиру свог програма “Друга Европа”.
Програм ће 15. децембра, у позоришту НИС-а, затворити представа "Мала журка пропуштеног плеса" у којој учествују све чланице и чланови групе. "Мала журка пропуштеног плеса" је хибридни јавни догађај између позоришне представе, хепенинга и ундергроунд журке, у којој су публика и извођачи са и без инвалидитета на истом „подијуму“, у истом „подруму“, на истој сцени. Први пут су тамо где никада раније нису били заједно, где се приватно и јавно стапају у једно ново стање које нуди колективно искуство у којем се не пропуштају прилике, не само оне за плес, него и све оне друге прилике у животу које нас чине отворенијим, испуњенијим и сретнијим друштвеним бићима.
И. Бурић
