Ова изложба је само један мали сегмент програмског маратона Фестивала „Шумес“, који се протекли викенд одиграо уз помоћ мноштва уметника и учесника који су попут деце из наведеног цитата, јако брзо научили правила – поштовање, узајамност, загрљајност.
– Учини нешто лепо, учини нешто добро, учини нешто вешто – химна је која се тамо пева и наставља да одзвања, не само о обронке Рудника, него и у главама. Свака реч овде као да има већу тежину. Чује се. Људи се радо отварају једни другима, грле се и додиром мишљења, дељењем искустава... А најгласнији у свему томе је и даље Божидар Мандић, човек који се још 1977. преселио на Рудник из Новог Сада и основао комуну Породица бистрих потока. И даље истрајава у несвакидашњем и веома захтевном подухвату да остане доследан себи и својим принципима. А они су искреност, једноставност и храброст. Настојање да људи живе у складу са природом, не технологијом, данас делује актуелније него икад. Воли да понавља како не верује онима који не верују мравима, да радије слуша траву и лишће него науку.
– Где да га вратим себи, човеку, уметности, Богу и Природи, затим рекама и ветровима, никоме и ничему – пита се у своје име Мандић, у једној од представа сместа осмишљених и изведених на „Шумесу“. Тако се то овде ради. Нема предумишљаја. „Класично позориште“ Породице бистрих потока представља писца како ствара за радним столом, док две глумице, Драгана Јовановић и Лидија Андонов, задужују листове папира аутоматски спроводећи текст у сценско дело. Отуд и одговор на питање са почетка: „Ја сам ја и ја нисам ја!“
Смејем се од срца док је гледам, а и после, разговарајући са Драганом о идеји да Породица бистрих потока изведе аутоироничну, па и субверзивну представу „Класично позориште“, јер су они све, само то не. Глумица из Ниша, из Народног позоришта, већ јако дуго сарађује с Божидарем Мандићем на реализацији идеја Породице бистрих потока и руководи фестивалском смотром, водећи рачуна да се сви придржавају „протокола“ који би духовито могао и да се зове „Бекет – форхенд“.
– Дивне ствари се роде из поверења и импровизације – објашњава ми процес настанка фестивалског програма, који није унапред одређен, него настаје спонтано. – Зато то Бошко зове усуђујућа уметност.
После је гледам у представи „Соло у спаваћој соби“, како се појављује у кревету испод чаршава, испрва као у некој еротској игри, да би касније, поред партнера који наставља да спава, упалила ТВ и, осујећена у љубавном чину, почела да млатара ножем, луди уз препознатљиве вести, завршавајући сцену гола у „ономе што би требало да буде купатило“, грлећи све из публике на путу својим кућама и спаваћим собама, иако није успела да се истушира. Не могу да се отмем утиску да смо онако нагурани као сардине заиста били у скученом инитмном простору оргомног броја људи, а да је њена игра, перформатив, заиста био ослобађајући.
Рано ујутру ме буди Мандићев већ промукли глас, питам се је ли овај човек уопште спава, али док се умивам на једном од три потока по којима је његова комуна названа, почињем боље да га разумевам, јер не осећам више тежину града, цивилизацијских тековина, телефон ми је већ 24 сата без интернета... Почиње да ми буде жао што се данас „Шумес“ завршава.
Претходни дан био је испреплетен паратеатарским перформансима. То је боља реч за непоновљивост сценских дела овде, него називати их представама, чак и ближе неоавангардном поимању уметности из којег је настала Породица бистрих потока. Сања Крсмановић Тасић, Нела Антоновић, Роза Тина Перић само су неке од већ афирмисаних уметница, а жао ми је што не могу и не знам како поименце поменути све оне који су дали огроман допринос атмосфери и програмима, а питање је да ли ће им имена икад бити поменута у контексту који одушевљава. Јер, на „Шумесу је поента, или суштина, што је свако добродошао да се игра филозофије, песништва, музике, ликовног, позоришта, и тако развија лудички друштвени потенцијал овог догађаја, па и публика позвана да добацује или чак заигра у сред нечијег рада, као што сам на крају и ја био парче сира или печурка на пица-представи којом је симболично окончан програм 21. „Шумеса“.
– Након златне ере - позван је да на крају каже нешто Славко Матић, фронтмен бенда Збогом Брус Ли из Новог Сада – следи платинаста, па онда дијамантска!
Ова дискографска аналогија охрабрује све присутне да отпевају још једну од химни, која поручује да не вреди плакати за „Шумесом“, јер ускоро ће нови. Матић ми се хвали да је уредник „Тиског цвета“, који је објавио књигу „Лош писац“ Божидара Мандића. Објављена 2019, ушла је у ужи избог за НИН-ову награду, а сада постаје део и мог читалачког искуства, након повратка. Размишљам о свему што сам видео и чуо, поделио са свима, укупно можда чак и стотињак људи који су били Породица бистрих потока протеклог викенда. Потражићу и књигу „Сређ“ Владете Коларевића којег сам тамо упознао са огромном задовољством, откривајући још нових речи и живо метафизичко искуство песништва, које зна бити дубље и интимније од интимних делова тела, сексуалности, још једној од фама и табуа који се у комуни на Руднику враћају изворима. Свим елементима, логосу космоса.
Мандић је ово издање „Шумеса“ посветио тежњи да се што више буде на страни прогоњених. Помало се и он тако осећа, репрезентујући тако многе друге. Након концерта Андрије Павловића, читања песама, низа разговора у којима, између осталог, сазнајем да сви који долазе на „Шумес“ представљају људе са осећајем за природу, за заједништво. Схватам да је у реду и бити затечен, а не само као мученик Хамлет, тежити да се буде спреман. Могуће је бити сам, а са људима. Мандићу успева не само то, него и да буде пример да може да се живи у складу са природом. И без изразитих заслуга, он је неоавангарда и у погледу данашњих еколошких покрета.
Радује ме што ме редитељи-родитељи Никола Стојановић и Јелена Петковић позивају на премијеру играно-документарног филма о Породици бистрих потока, названог „Оништити се“. Окружити се нулом, ничим и свачим – повезујем одушевљен, враћајући се на речи из представе „Класично позориште“. Да, откривам и поновно значење те речи – одушевљење, напојен енергијом из природе са пуњачем састављеним од људи. И плачем. Што би Бошко рекао, плачем и на рекламе.
Игор Бурић
