Поета лауреатус "Стражилово" Бранковог кола за Божидара Мандића

Било је поетски зелено, пуно младих без себичности. Пријатност за трајање - кратко је поручио за наш лист Божидар Мандић након уручења поета лауреатус, награде коју за укупан песнички, прозни и уметнички опус додељује Бранково коло под називом Стражилово.
1
Фото: И. Бурић

Ову награду у суботу је примио Божидар Мандић, у за њега природном окружењу, јер већ дуго живи у шуми. Додуше, на планини Рудник, али нису му страни ни Сремски Карловци, јер је рођен у Новом Саду, покрај Дунава. 

Породица бистрих потока коју је Божидар Мандић основао седамдесетих година прошлог века на Руднику, 20. октобра позвана је на отварање Октобарског салона у Београду, да би 23. октобра Породица бистрих потока узвратила гостопримство Октобарском салону, догађајем „Уметност као имитација”. На њему ће учествовати Игор Штикс, Бојан Јовановић, Небојша Миленковић и Божидар Мандић.

- Изгледа да морамо додати гас за доброту. Док сам био млад, ја сам био познат као деликвент, звали су ме безобразни Бошко. А онда је дошло до преокрета и преко 50 година сам добар. Већ сам уморан, али морам да наставим - у свом стилу, готово у једном даху прича Мандић. - Појавила се дестилација зла. Радост међу нама нестаје, а „Шумес” је једно од места где нема ко није био да види да тога још увек има.

„Шумес” је фестивал који је недавно Породица бистрих потока организовала 21. пут и ко је био тамо уверио се да заиста има места за оптимизам. Да још увек има зелених оаза, иако се Мандић нервира и пати кад га људи не разумеју зашто прича о чистом ваздуху. Зато он о томе и пише, и пева, представе су му често у знаку природних елемената, а и изложбе. Такорећи, воли да се хвали како му је један од артефаката балега која личи на људски мозак.

- Ја немам појма шта радим. Само пратим унутрашњи осећај - готово да виче Мандић. - Пиши грбаво, као што је природа, најбољи је савет.

Обрадовала га је награда Бранковог кола. Иначе, има занимљиве награде: „Чалабрчак”, „Традиција авангарде”, „Грађанин планете”... Недавно је добио и „Змајев штап”, а сада и „Стражилово”.

- Био сам јако прогоњен уметник у авангарди седамдесетих, неетаблиран, нисам имао подршку институција... - наставља Мандић. - Тако да ми прија та нека мала пажња, равнотежа која се успоставља. Често оне који крче пут, сви после хоће да их убију. То је трагедија, а ове награде су успеле да ме ревитализују да наставим ту своју филозофију и поетику, да стекнем нову уметничку сигурност у супротстављању свету напретка, технологије и науке једном сировом естетиком. Дешава се да моја, некада дискредитована уметност, сада добија на значају у Европи, па и у Србији. А то је - бити сиров, бити реалан и не припадати захтевима некада соцреализма, а данас капитализма.   

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести