Ксенија Ђурђевић, ћерка колекционара Рајка Мамузића, поклонила је Поклон збирци портрет свог оца, уље на платну из 1987. дело познате сликарке Љубинке Јовановић (1922-2015). У колекцији Мамузића до сада се налазило само једно уље на платну ове ауторке из раног периода њеног стваралаштва.
Љубинка Јовановић је студирала сликарство на Академији ликовних уметности у класи проф. Ивана Табаковића и 1947. је отишла у Задар, где је радила с осталим члановима „Задарске групе“. Била је и чланица група „Лада“ и „Једанаесторица“, с којима први пут излаже 1951, а од 1952. је са супругом Милорадом Батом Михаиловићем живела у Паризу развијајући свој модернистички израз. Као и већина уметника није одолела изазову портрета, а у тај жанр увела је властити ликовни језик који одговара њеном сензибилитету и захтевима времена. Како је речено јуче приликом потписивања даровног уговора, са посебним осећањем за продирање у суштину људског лика сликарка је ослобођеним експресивним потезом и изразитим колоритом створила лик свог пријатеља и мецена, љубитеља уметности Рајка Мамузића, градећи још једну од многобројних значајних веза између колекционара и сликарке. Разбијајући строгост бојених односа на портрету скретањем од форме ка боји и од волуминозне чврстине ка пиктуралности ауторка указује на колористичку и гестуалну варијанту експресионизма. О сарадњи коју је Мамузић остварио са уметницима заступљеним у његовој збирци говори и посвета на овој слици Љубинке Јовановић која му се захваљује на великом пријатељству са сликарима.
Двадесет и четири скулптуре у бронзи и гипсу вајара Владете Петрића Поклон збирци Рајка Мамузића поклонили су наследници Вере Петрић, сестре Владете Петрића, и њене ћерке, Дубравке Станков, Владимир Хоровиц и Срђан Арсеновић из Новог Сада и Гордана Лобуоно и Весна Волмут из Њујорка.
Владета Петрић (1919-1970) је завршио Академију за ликовне уметности у Београду-вајарски одсек 1946. са Специјалним курсом у класи Сретена Стојановића 1948, а почетом педесетих је био сарадник Државне мајсторске радионице вајара Антуна Аугустинчића у Загребу. Носилац је партизанске споменице 1941, био је директор Музеја 25. мај у Београду и председник Удружења ликовних уметника Србије. Његова дела показују специфично и савремено схватање скулптуре и уметичког стваралаштва уопште. Имао је, како је указано јуче, посебно разумевање фигурације, али и склоност ка портрету као жанру. У већини скулптура издваја се сугестивност израза и покрет који он даје у верзији његовог најелементарнијег значења.У питању су издужене фигуре стилизованих делова тела, издужених удова, готово без волумена, у динамичком покрету. Наглашен је унутрашњи експресионистчки немир, док витке форме без великих и тешких маса имају елегенацију и монументалност.
Један од дародаваца Владимир Хоровиц указао је јуче да је Петрић био и страствени једриличар и као што је једрио пуним ветром са истом таквом снагом је радио скулптуре, а ова два задовљства оубличавала су и његов однос према свету. Одлука дародаваца је била, по његовим речима да ова уметничка дела треба да нађу своје место у галеријама, а не да остану затворена у кућама, а као један од најадекватнијих простора видели су управо Поклон-збирку Рајка Мамузића.
Н. Попов
