На његовом улазу биле су четири слике лавиринта од ливеног метала, све четири рељефне, тако прецизне да су се могле јасно читати и рукама, затворених очију. Врт је заправо лавиринт, и четири лавиринта са слика одговарају четири четврти врта на чијем се улазу сада налазим. Иза леђа, негде у страшној даљини, назирем мутну силуету Хиполите како покушава да ме стигне, узалуд се мучећи да се покрене кроз простор мога сна. Ма колико се трудила, она ме никада неће сустићи... ” Одломак је ово из „Титанијиног врта” Настасје Писарев, објављеног у Алманаху прича Друштва новосадских књижевника.
У овој књизи, коју је приредила Наташа Бундало Микић, представљена су 23 новосадска књижевника, члана ДНК, и то биографијама и библиографијама, кратким критичким освртима, али пре свега прозним текстовима које су сами одабрали. Алманах отварају „Одлуке” Мирослава Алаксића, а ту су и приче Ђорђа Писарева, Фрање Петриновића, Саве Дамјанова, Зорана Ђерића, Ђезе Бордаша, Алена Бешића, Стевана Тонтића, Милана Мицића, Саше Радоњића, Драгане Бошковић, Зденке Валент Белић, Перице Милутина, Јелене Марићевић Балаћ, Олене Планчак Сакач, Поп Душана Ђурђева, Марије Пргомеља Бјелице, Бојана Самсона, Снежане Савкић, Далибора Томасовића, Наташе Бундало Микић и Ненада Шапоње, чијим се путописом „Пекинг се не да преходати, ни брзо ни лако” књига затвара.
Алманах је, иначе, покренута с идејом да буде својеврсна лична карта ДНК, која ће бити превођена и на енглески језик, с тим да ће једне године у фокусу бити проза, друге поезији, а треће есеј. И као што у овом првом издању својеврсно изненађење представља поглед у свет прича аутора који су до сада углавном били познати као врсни песници, попут Мирослава Алексића, Алена Бешића или Перице Милутина, тако ће се у следећем Алманаху, посвећеном поезији, наћи и песме чланова ДНК које су у широј читалачкој јавности препознати као романописци, приповедачи или књижевни теоретичари.
Како за „Дневник” појашњава председник Друштва новосадских књижевника Ненад Шапоња, у питању је публикација коју би свако удружење писаца требало да негује - али то до сада, нажалост, није био случај. Истовремено, кроз одабир текстова савремених писаца Новог Сада расветљава се значајан део прозне књижевне продукције овог географског и уметничког простора. „У причама које су са језичко-стилског, идејно-филозофског и жанровског апсекта различите и јединствене, читаоци ће се упознати да могућностима једног сасвим другачијег књижевног мапирања сложеног културног поднебља какав је Нови Сад”, истиче Шапоња.
М. Стајић
