Права је реткост наићи на квалитетан културни догађај који има за циљ да образује, мотивише људе, као и да их усмери на друштвено користан начин размишљања ради заштите од свега онога што доноси данашње време. Људи одлазе далеко од своје домовине, а чини се да је све више оних који немају свест о пореклу и значају културне баштине.
У овом вртлогу свеопште стагнације и незнања, појавило се неколико ентузијаста са жељом да покрену неку нову причу, као и да укажу на важност српског кола као значајне тековине српског народа. Радионица „Српско коло у теорији и пракси“, део је те мисије, а Фолклорни ансамбл „Вила“ је 15. фебруара одисао изузетном креативном енергијом.
Предавањима Селене Ракочевић са Факултета музичке уметности из Београда и уметничког руководиоца Ансамбла „Вила“, маестра Милорада Лонића, започето је теоријско разматрање појма традиционалног српског плеса. Посебно се мора истаћи и њихова практична радионица, где су учесници имали могућност да своја теоријска сазнања примене кроз игру.
Осећам се срећно што већ последњих годину дана сарађујем са маестром Лонићем, и мислим да је наша сарадња заиста плодоносна. Овај тип данашњих радионица представља велики искорак, јер је маестро по први пут у Србији применио кореографисани фолклор у радионици, те је на огромно одушевљење свих присутних, кореографисао на лицу места. Покушавали смо у претходном периоду да направимо слична оваква предавања, али она су увек била теоретски усмерена, тако да мислим да су ове радионице логична последица свих претходних догађаја у последњих неколико година, као и да је сада сазрела ситуација да се оргазују тематске, теоријске, практичне радионице посвећене појединим феноменима плесне културе, рекла је професорка Ракочевић.
Може се приметити иновативност, компетенција, али и маштовитост предавача, као и њихова константна жеља да српско коло, извуку из његове архаичне форме, и тиме га приближе савременим тежњама и схватањима. Наравно, то није нимало једноставно. Потребне су године рада, усавршавања, али и потраге за идеалним приступом овако сложеној и комплексној замисли, јер је огромна одговорност бавити се нечим што је део историје свог народа.
Никако се не може изоставити ни Славољуб Узуновић с Факултета спорта и физичког васпитања из Ниша и његово представљање методе учења српског кола анализом плесног ритма, која се показала као изузетно корисна. Треба посебно истаћи да је његова метода пружила нови вид анализе и посматрања плеса, као и једну врсту усмерења извођачима, али и педагозима на који начин треба да преносе своје знање у будућности. Можда је то био и врхунац свега што се могло сазнати на предавањима, јер је крајња порука била изузетно јасна.
Велика је одговорност људи који раде са младим људима, међутим стичем утисак да они који раде са том децом, нису свесни своје улоге. Деца играју кореографије, а не знају ни како се зову кола која играју, ни зашто су се она играла, а ни које су биле прилике и мотиви за њу. Говорим о световним играма, а да не спомињем обредне игре коју су имале сасвим другачији карактер и значење. Оне су одувек представљале наше наслеђе у оном најтананијем смислу опстанка нашег српског етноса. Стекао сам утисак и да велики број уметничких руководилаца не жели тиме да се бави. Углавном се цела ствар своди на вежбу онога што раде, што им омогућава да отпутују негде, где могу да се друже и онда се ту завршава цела прича о неговању традиције. Не мислим да је свуда тако. Један од правих и вредних примера је мој сарадник и пријатељ Милорад Лонић, рекао је Славољуб Узуновић.
Радионица „Српско коло у теорији и пракси” у потпуности је успела да обухвати сваки аспект нашег културног наслеђа, и то је управо доказано још једним предавањем. Професор Иван Сабо, руководилац тамбурашког оркестра, дочарао је уметност српске традиционалне музике и на који начин се она може обликовати тако да је извођачи на сцени, али и сама публика могу осетити. Нису изостављени ни традиционални инструменти попут гајди, фруле и тамбуре, где је професоров сарадник, млади Андреј Јанка својом виртуозношћу показао колико ови инструменти могу да допринесу нашој дубљој повезаности с неким прошлим временима.
У борби са суровом свакодневницом модерног доба, Фолклорни ансамбл „Вила” успева да одолева времену и да окупља младе и велики број стручњака, стварајући једну заједницу са колективном визијом унапређења традиције. То потврђују бројне награде на такмичењима, али и скорашње награде Деспотица мати Ангелина, Октобарска награда Града Новог Сада, бројни концерти, међу којима је и последњи одржан 22. децембра 2018. године поводом двадесет година постојања овог ансамбла.
Јована Лазић
