Бенке ће у току трајања изложбе “Нежне стратегије отпора” практично живети уз њу и посетиоце, тако употпуњујући доживљај личности која је на њој и представљена - он сам. Како у пратећем тексту пише кустос Бранко Поповић, “за Роберта Сабо Бенкеа уметност је средство за стварање само-конструисаних идентитета, а љубав могућа форма отпора”.
Осим што могу да упознају уметника, посетиоци на изложби могу да виде низ радова, углавном фотографија, у временском оквиру од 30 година који даје читав пресек и преглед у Бенкеовој каријери, али и животу. Поставку чине три дела “The Place”, “The Self”, “The Other”, а изложени су и пратећи материјали из породичног албума, исечци из дневне штампе, документација о перформансима и уметничким акцијама, што додатно контекстуализује уметнички рад Роберта Сабоа Бенкеа.
Шта је нама љубав, а шта смо то ми љубави?
Повратак самом себи. Човеково сазревање, или одрастање. Свако од нас упада у породичну ситуацију. Долази у проблеме са родитељима. Покупимо елементе који ће нам мало загорчавати живот. Носимо те ствари, срећемо разне људе. Имамо обрасце које ћемо користити, мислећи да су исправни, јер смо их научили у породици. Касније научимо да то треба променити. Зато су нам дати предивни људи који нам се кроз живот придруже и сарађују у тој некој игри, превари, или било ком виду драматичних збивања. Процес сазревања те тера да промениш нешто у свом систему, да би се вратио чистој љубави с којом иначе полазиш. Из галаксије, од бога, неке базе. То треба да се одради да би човек стигао сам до себе. А то је одрастање. Оно се не мери годинама. Има оних који су остарили, а нису одрасли. То је мукотрпан рад, али једини смисао живота.
Како то све изгледа у контексту уметности, назовимо га класично “љубав - истина - лепота”?
Нисте споменули још један важан фактор, а то је слобода. Уметност је територија живота у којој човек, ако се одважи, ако има талента, може да проживи живот на други начин. Ту је дата могућност, сва расположива фантазија универзума. Човек треба да одбаци страхове, обрасце које је покупио и чим се тога ослободи, отвориће му се више фантазије. Очигледно је да ако је човек препун страхова, неће бити креативан. Ни у свакодневном животу, ни у уметности. Мора да направи амбијент, да буде у сталној конверзацији сам са собом и да се придржава себе, да осматра, да гледа збивања око себе, да дође до неких закључака, својих. Да смисли начин како ће то “бацити” у неки материјал, како ће то остварити.
Ваш рад је комбинација уметничких дисциплина, фотографије, инсталација, перформанса...
Све је то лично, са поруком да сваки човек може свој живот да то проживи на тај начин. Ја дајем слику о томе кроз шта пролазим, кроз које фазе, елементе, сусрете... Како то све проживљавам. Да је то досадан живот, не би имало смисла показивати га људима, али сам врло рано открио да има елемената који би могли бити интересантни за показивање, тако да он баш може послужити људима који су заинтересовани за креативност, за стварање, сами да истраже у себи могуће варијанте за креацију. То што се бавим сопственим животом, то је зато што сам у то најсигурнији.
Шта вам значи ова изложба у Новом Саду, шта њом желите да представите овдашњој публици?
Треба да се зна да сам ја живео у Новом Саду. Похађао сам Карловачку гимназију. Прву изложбу сам имао ту, у “Форуму”, затим у Марибору, па у Суботици. Те три изложбе сам имао још у Југославији, да би 1991. пошао за Будимпешту. Сад је тачно 30 година откако сам напустио Нови Сад који ми је био изузетно важан у то време, јер сам одрастао у Новом Кнежевцу, прилично малом месту, у којем нисам имао екипу за игру, за проживљавање креативности, тако да је тамо било доста самоће. Овде сам се сусрео са “избеглицама” из других малих места, с којима сам се здружио... Јако, јако лепе успомене. А сада, откако припремамо изложбу у протеклих шест месеци, поново откривам исту енергију из осамдесетих. Уживам сваки тренутак овде. И на самој изложби почињемо материјалом из осамдесетих. Па докле се стигло. Наравно, не може се све показати, али ту су бест оф радови. Ту сам се стварно морао препустити свом кустосу, Бранку Поповићу. Његов рад је изузетно важан у свему овоме, јер споља има бољи увид од мене, који сам потпуно унутра.
Игор Бурић
