Слика која је постала симбол мира

Прошла и ова година протекле су у знаку Пикаса, с обзиром да је обележена 135. годишњица рођења мајстора кубизма и четврт века од како је чувена „Герника“ пребачена у Музеј краљица Софија.
Pablo Pikaso „Gernika“ foto: Youtube/prinscreen
Фото: Youtube Printscreen

У богатом програму приређеном поводом наведених јубилеја свакако је најзначајнија била изложба Пикасових портрета, која је у енглеској престоници трајала од октобра 2016. до фебруара 2017. Ове године обележава се осам деценија бомбардовања Гернике, па се Пикасова чувена слика поново нашла у средишту догађаја.

Сматра се да је управо ово дело одиграло кључну улогу у скретању пажње света на немачко бомбардовање цивилних циљева током Шпанског грађанског рата (1936-1939). Црквена звона су се огласила у тренутку када су се авиони Хитлерове „Легије Кондор„ појавили над Герником и цела три часа бацали бомбе у којима је било више од 32 тоне експлозива. Тог 26. априла 1937. овај баскијски градић је сравњен са земљом. Цивиле који су избегли смрт током бомбардовања, пилоти су убијали митраљезима.    

И данас постоје опречна мишљења о броју погинулих у догађају који се сматра првим светским бомбардовањем цивилних мета. Генерал Франко који је из рата изашао као победник, Шпанијом је владао до смрти 1975. године. Током његове дуге диктатуре, документарни докази су уништени а преживели су били у страху да не проговоре. Његов покушај да кривицу за бомбардовање Гернике свали на републиканске снаге пропао је, у чему је не малу заслугу имао Пабло Пикасо.    Републиканска влада је од чувеног уметника наручила слику која је заузимала централно место у Шпанском павиљону на Светској изложби у Паризу 1937. године. Пикасо је прихватио понуду, мада у том тренутку није знао шта ће бити тема порученог дела. О бомбардовању градића Герника известили су француски дневни листови “Се соар“ и “Иманите“, и вест је одјекнула Паризом. Врло брзо Пикасо је кренуо да ради на слици, која ће за свој предмет имати осуду масакра у овом граду.


Спречен повратак ремек-дела током диктатуре

Због симболике коју носи али и популарности коју је “Герника“ стекла, диктатор Франко је био спреман да учини све како би узео слику. Према сећању Ролана Диме, адвоката и каснијег шефа дипломатије у време Митерана, на каменој клупи испред куће на југу Француске зацртана је “битка“ за осујећење Франковог плана. “Побрини се за њу када ме не буде било“, рекао је сликар свом француском пријатељу. Дима је говорио да Пикасо није оставио тестамент, а како је “Гернику“ посебно волео ову молбу схватио је као да му је поверио старатељство. После Пикасове смрти (1973) Франко је тражио слику, али се Дима обратио Музеју модерне уметности у Њујорку (МоМа). Дело је било осигурано, а управа је уредила све како је адвокат тражио. Чувена слика била је у “егзилу“ до 1981, када је пресељена у Шпанију.  


На сликаревом делу није приказан агресор, већ је нагласак стављен на фигуре цивилних жртава. Иако ова посткубистичка композиција није имала нарочитог ођека на париској Светској изложби, Пикасова „Герника„ је временом прерасла у симбол мира, помирења и отпора тиранији. Посебно када је симболичан приказ насиља, људске агоније и наде који су алегоријски представљали страхоте грађанског рата, убрзо постао пророчанска визија ужаса који је уследио током Другог светског рата.

Париз су 1940. окупирали нацисти, а Пикасо је морао да ради у атмосфери која је личила на затвор. Уметнику није било дозвољено да напусти град како би радио у замку Боажлу (где је имао специјалан студио за израду скулптура), па је опремио привремени вајарски атеље у свом купатилу у улици Гран Огистен 7. Приликом предаје фотографије „Гернике„ гестапоу, на питање: „Да ли сте ви то урадили?” одговорио је: „Не, ви сте„. По ослобођењу Париза (1944), дочекан је као морално неукаљан уметник, па је под притиском политички острашћене јавности али и свог левичарског опредељења, постао члан Комунистичке партије Француске.

На 60. годишњицу бомбардовања Гернике (1997), немачки председник Роман Херцог послао је писмо преживелима, у коме је изразио жаљење и „пружио им руку пријатељства и помирења„. Током година, овај град је развио блиске културне везе са Дрезденом и Форхајмом - два немачка града сравњена са земљом у савезничком бомбардовању крајем Другог светског рата. Тако је Пикасова слика постала не само сведочанство рата од 1936. до 1939, већ и симбол многих иницијатива предузетих у правцу светског помирења.

Пикасо, који је своје ремек-дело насликао 1937. године, тражио је да се слика чува све док се у Шпанији не успостави демократски режим. Дело је враћено у Мадрид 1981. године. Првобитно је било изложено у Прадо музеју, али је 1992. пребачено у Музеј краљица Софија. Средином 90-их уклоњено је блиндирано стакло које је представљало „симболичну меру„, пошто је управа музеја оценила да је слика изгубила политички значај и постала, пре свега, уметничко дело.

Међутим, изјаве у вези са евентуалним транспортом „Гернике„ у Баскију показале су да она још увек није „обична слика„. Током жучних расправа градоначелник Гернике, Едуардо Ваљехо, је изјавио да постоје они који неоправдано страхују да би пребацивањем чувене Пикасове слике “симболично започела независност Баскије“. Он је, поред тога, додао да су грађани Гернике “морални власници“ ове слике, зато што се “њена репродукција налазила на зиду сваког дома као симбол отпора Франковој диктатури“.

Синиша Ковачевић

EUR/RSD 118.3693
Најновије вести