Примат је незахвална одредница која неминовно изгурује све остало као мање важно. Поједини уметнички опуси након смрти сликара распу се у просторима сурове данашњице, без обзира на несумњив квалитет који поседују.
Ипак, данас имамо музеје чија улога превазилази основни домен сакупљања/чувања и прелази у сложене процесе друштвених и историјских конотација унутар којих живи креација – уметничко дело .Како продужити живот уметничком делу у времену испред нас? Која уметничка дела ће на најбољи начин репрезентовати стваралачку личност сликара за будуће нараштаје? Само су нека од питања са којима се савремени дародавци стално сусрећу.
Своје заслужено место у Завичајној збирци Сремски Карловци - Музеј Града Новог Сада пронашла су уметничка дела Бранислава Вулековића (1936 – 1997), сликара који је живео у овом знаменитом месту са својом породицом од 1959. до 1984. Вулековић је предавао Ликовно васпитање у Карловачкој гимназији и у Учитељској школи у Сремским Карловцима. У времену професионалних и приватно-породичних почетака, Бранислав Вулековић отвориће странице своје сликарске биографије управоу Сремским Карловцима где је први пут самостално излагао 1962. Бројна су његова платна на којима препознајемо скривена места сремскокарловачких сокака али и чувене зграде, тргове и углове. Захваљујући неговању традиције у породичним оквирима, али и пажљивом односу његовог сина и дародавца Петра Вулековића према његовом сликарском раду, појавила се иницијатива за даровањем слика, акварела и цртежа Бранислава Вулековића Завичајној збирци.
Допуњујући осмишљене легате у којима су лични предмети и сликарски еспапи са штафелајима као стожерним симболичким вертикалама ствараоца, уз овај одабир слика, акварела и цртежа налазе се Вулековићеве сликарске четке, дрвена кутија за боје и прибор, и наравно, пољски штафелај, који је толико пута са њим ходио по пејзажним тачкама које су у најмаркантнијој мери обележиле његов сликарски пут. Није случајно, уз ове предмете постављен аутопортрет испред кога су скицуозно назначене слике/рамови и типична сликарска мртва природа из атељеа. Овај заватрени аутопортрет на коме се црвенило сликаревог лица једино надвисује над радом који је току, представља колористичку тензију сликарске динамичне мисли која никад не мирује.
Кућа Матића, Патријаршијски двор у Сремским Карловцима, Јорганyијска улица или дунавске обале. Само су неке од ликовних тачки духа места (гениус лоци) у чијем окриљу се настали портрети супруге, мајке, сина али и тадашњег председника сремскокарловачке скупштине општине. Зато, карактер овог легата посматрамо искључиво у контексту Сремских Карловаца (али и круга интимне породице) и као да је свако друго одређење непрецизно.
Посебну везаност за ово место, свакако, није потребно додатно појашњавати. Та везаност је смештена у богатству наслеђа, које ће са овим легатом употпунити ризницу сремскокарловачке, пре свега, сликарске повеснице. Сасвим природно, дела Вулековића враћају се своме дому и у Завичајној збирци Сремски Карловци ће коначно бити у потрази за оном врстом мира који ће нас обавезивати да наставимо да баштинимо сликарско дело овог сликара ослобођене светлости.
Мр Данило Вуксановић
