Свечулни трагови светлости

Владимир Лабат Ровњев, вајар, сликар, графичар, дизајнер, песник и композитор од средине седамдесетих година прошлог века експериментише на релацији скулптура-поезија-музика-развој духовне енергије.
Vladimir Labat Rovnjev
Фото: Vladimir Labat Rovnjev

Под окриљем Новосадских музичких свечаности премијерно ће 21. априла у Српском народном позоришту од 22 сата бити изведен његов мултимедијални перформанс „Свечулни трагови светлости”, у чијим је темељима тзв. арс-интегрална импровизована музика, која настаје кроз синтезу Лабатових фантастичних акустичних скулптура, њиховог потпуно аутентичног звука, те новог начина аликвотног свирања и певања...

„ Последњих 40 година ову врсту музике, у мало бољем или лошијем издању, изводили смо и у тунелима Петроварадинске тврђаве, на падинама Фрушке горе, у Раковачком каменолому, „код коња“ у центру Београда... и већ сам навикао на то да ме најразличитији простори не ометају или да ми не додају нешто што је нереално. На пример, свирати на неком сакралном месту није исто као свирати на неком другом, јер се тамо мождани таласи човека сами по себи спуштају, доживљава се нека духовна екстаза, које нема када си, рецимо, на Дунаву. Или у Српском народном позоришту, које је саграђено на најгорој могућој локацији у Новом Саду. Али суштина је управо у томе да се победи простор који нас окружује, да нас не одвуче ни на позитивну ни на негативну страну, и да онда скулптуре без ометања свирају кроз нас. Тада звучна целина, коју творе инструменти и извођачи, суштински трансформише и све оно што је негативно и доводи свеколико окружење у хармонију. У том тренутку дати простор постаје друга димензија светлости и звука, а публика, ма колико била хетерогена, улази у неку врсту измењеног стања свести, хтела то или не“, каже Лабат.

Прве „Акустичне Скулптуре Лабат” настале су пре равно 40 година. Са њиховим настанком кренуло је, како наводи Лабат, и креативно духовно-експериментално музицирање на њима, названо

Сваромфал (светлост средишта). Музицирањем, као и креирањем нових АСЛ скулптура, временом су се створиле музичко импровизоване вокално инструменталне целине, при чему је сам начин креативног стварања/музицирања заправо заокружена целина - аутентични облик мултимедијалног перформанса...

„Током протекле четири деценије, слушало нас је доста музичких стручњака, музиколога, и листом нису могли да верују да то што ми свирамо није написано, да није до у детаља увежбано, већ да је реч о спонтаном музицирању где није битно да ли нас на сцени има пет или шест, да ли нас слуша пет или хиљаду људи, већ је најважније да на креативно-музички начин профункционишемо као целина и да почнемо да владамо собом и простором. Концерт у Српском народном позоришту биће још један искорак у том правцу, премијера новог облика музицирања. Није ми при томе била идеја да из иностранства доведем музичке бабароге, врхунске бубњаре, басисте, гудаче... окупим их код мене на Поповици и за два дана изађемо на сцену са арс-интегралном импровизацијом код које једноставно нема промашаја, јер сам већ имао искуства у сарадњи с таквим уметницима. Не, хтео сам да овдашње младе момке, који нису били ни рођени када је овај пројекат настао, а данас су врхунски музичари, супротставим мојим инструментима и њиховом звуку, који их тера да се сналазе у свакој секунди. Лако је када познајеш композицију, па у оквиру задате теме мало импровизујеш. Али то није креативност већ добар музички занат. А када си наспрам АСЛ скулптура, у сваком моменту може да се деси нешто непредвиђено, и управо је то изазов, јер и такав „испад” мораш у тренутку да на смислен начин укључиш у креирање музичке фузије. Моје музичке скулптуре су огромне играчке које подижу креативност. Мораш с њима да будеш у садејству и само онда оне свирају“, каже Лабат.

Под окриљем Новосадских музичких свечаности
премијерно ће 21. априла у Српском народном позоришту од 22 сата бити изведен Лабатов мултимедијални перформанс „Свечулни трагови светлости”, у чијим је темељима тзв. арс-интегрална импровизована музика 

После 40 година од настанка првих АСЛ скулптура, Сваромфал се, наводи Лабат, развио и еволуирао. Међутим, истиче уметник, и даље је од пресудне важности на који се начин и како приступа стварању арс-интегралне импровизоване музике. Управо стога је пројекат Светлост средишта још увек јединствен, аутентичан и инспиративан по свом мултимедијалном садржају, као и духовно-материјалном дејству на човека и окружење...

"Мора постојати визија, оно што нас обједињује. Тако је у темељима идеје за овај концерт у Српском народном позоришту својеврсно покајање. Покајање због свих оних који су ископани, преорани, затрпани на једном месту које се данас зове СНП. И на свим другим местима у граду која су слично прошла. Јер, цео Нови Сад је изграђен на гробљима, нашим или туђим, на порушеним црквама, светињама... Асоцијације на звона, молитве, старе песме... подсећају нас на то да би требало да размишљамо о томе где смо, шта смо, и да се поклонимо сенима прошлост. Сви народи који држе до себе на прошлост гледају као на веома јак фундамент на којем граде садашњост и будућност. Е сад, да ли ће то неко у нашој музици препознати, није битно. Важно је да то ми знамо, да се том идејом водимо кроз укупну слику, звук, садржај, хармонију креативног набоја... Такође, сама структура мултимедијалног перформанса захтева да и део екипе задужен за тон, светло, камеру... буде саставни део наше арс-интегралне импровизације. Крајњи резултат је једна врста скулптуре, односно скулптуралне структуре која један простор најпре визуелно обогаћује, онда звуковно, а надградња је духовна димензија."

Стварање арс-интегралне импровизоване музике је духовно креативан чин, открива даље Лабат. У питању је, заправо нови облик схватања музике, који се заснива на духовној фузији звучног, инфразвучног и аликвотног музичког садржаја. Такви несвакидашњи музички садржаји активирају, појашњава, делове личности које савремени облик „октавног“ музицирања не региструје и не препознаје. Тако појам духовне музике добија потпуно нову димензију...

"Почео сам пре четири деценије са екологијом простора, а данас ми је у фокусу екологија свести, начин како да се очистимо од свих глупости које су нас снашле. При томе покушавам да музиком објасним оно што мислим. До сад сам причао, причао, причао... кроз разна моја предавања прошло је више од 130.000 људи. Ипак, све више долазим у сукоб с онима који не знају колико не знају. И зато сам проценио да је боље да се вратим уметности, да свирам, да певам, да правим скулптуре, да уживам у томе... И да људи не морају ни да знају шта радим, али кад неко дође на мој концерт, на поставку мојих радова, постаје свестан да овако нешто не може ни да замисли, а камоли направи. Тада нема ни упоређивања. Може само да се допадне или не, али тешко је остати равнодушан. А јако је битно да након изложбе или перформанса, посетилац буде или бесан, па каже „ма да се носите...” или да буде одушевљен. Јер ако је већ сутра заборавио где је био, онда је то промашај аутора. И признајем да сам пресретан што се то мени никада није десило. Што се о неким мојим концертима и изложбама прича и годинама. То су неке ствари које ми дају „креативни бензин” да наставим даље...", каже Лабат.

Разговор смо завршили причом о самим АСЛ скулптурама, о томе како настаје та необична фузија облика и звука, са великим спектром најразличитијих нијанси и боја, тоналитета... Тачније, интересовало ме је да ли Владимир Лабат Ровњев у својој ултракреативној радионици, у којој синтетизује бројне занате, стваралачке идеје и познавање материјала, прво замисли неки аутентичан звук, који онда опредмети кроз акустичну скулптуру, или ипак прво настају облици, уметничка дела, кроз чије се коване рељефе, цеви, лимове, жице, онда пробијају звучне целине...

" И прво беше реч!, тврде тумачи Библије. Нека ми опросте, али уверен сам у то да прво беху светлост и звук. Е сад, да ли у случају акустичних скулптура звук претходи и облику или је обрнуто, признајем да је то код мене увек на неки начин било спојено. Дешава се, наиме, да се пробудим са одређеним обликом, али ођедном, када схватим шта сам сањао, чујем и звук који ће стварати тај облик. Или, када сам у радионици, чујем звук и кроз тај звук видим облик. Видим ритам жице, вибрацију лима који даје неке аликвотне тонове, металне плоче, пода, цеви која звони 80 сати... Познавање простора око себе, подизање духа на виши ниво и осећај светлости у звуку и звука у светлост, даје могућност истовременог рађања одговарајућег облика. При томе сасвим свесно ниједна од мојих скулптура нема неко нарочито име. Обично су то „ствар 1”, „ствар 2”... зависно од тога како и где стоји, коју улогу има, која је концепција арс-импровизације. Али сви ти звукови су искључиво сазвучје сваке посебне скулптуре и структуре светлости – и они јој вечно припадају", закључује Владимир Лабат. 

Мирослав Стајић

EUR/RSD 117.1415
Најновије вести