Реч је о најстаријем примеру трепанације код нас, а слични случајеви нађени су у Сирмијуму (данашња Сремска Митровица) и Гамзиграду код Зајечара. Она је једна од девет лобања које су крајем педесетих година прошлог века пронађене у некрополи, великом гробљу, код Мокрина. У истраживању су поред домаћин научника учествовали и мађарски антрополози, који су били задужени да открију кључне информације на костима, као и истраживачи с престижног Смитсонијан института из Вашингтона.
- Током ископавања пронађено је осам мушких и једна женска лобања које су имале рупе карактеристичне за древне операције - испричала је помоћник директора и виши кустос у Музеју Војводине мр Тијана Станковић Пештерац. - Изложена је мушка и знамо да су над том особом урађене три трепанације, али је једна за њега била кобна. Ипак, око 60 одсто “пацијената” је преживело операцију, што можемо да утврдимо на основу стварања новог коштаног ткива и степена зарастања рупе. Алат за трепанацију је израђиван од камена, био је цилиндричног облика, два центиметра ширине и 20 дужине, а доњи део је био назубљен. Уз помоћ посебног механизма цилиндар се окретао и бушио, најчешће леви чеони режањ главе. Наравно, у то време операција је рађена без анастезије и антибиотика.
Тијана Станковић Пештерац казала је да иако на први поглед трепанација која се практиковала пре више од четири миленијума изгледа невероватно, није била неуобичајена за то доба, а на неки начин се може назвати почетком неурохирургије.
- Та појава забележена је у читавом свету још од времена неолита, односно млађег каменог доба, које је било пре око шест или седам хиљада година - објаснила је наша саговорница и додала да морамо имати на уму да у то време човек још није открио гвожђе као ни друге метале, већ је оруђе правио од камена.
Тијана Станковић Пештерац објаснила је да су нађени докази да се трепанација изводила и на овцама.
- То није био случај само код нас него и у Мађарској, Словачкој, Румунији и Бугарској – навела је наша саговорница. - Овце када су на испаши понекад поједу посебну врсту пантљичаре која кроз крв долази до мозга који отекне. Оне тада губе оријентацију у простору, а пастири су то стање решавали отварањем лобање. Међутим, изгледа да код њих није било толико ефикасно јер је већи број оваца угинуо након интервенције.
Захваљујући етнологији и археологији научници знају да се бушење рупа у лобањи практиковало да би се ублажиле јаке главобоље, а чак се веровало да се може излечити лудило. Још Хипократ, антички грчки лекар, спомиње да се трепанација изводила како би се спречили напади епилепсије или настанак хидроцефалије (сакупљање течности унутар лобање). Главе су понекад бушене и из магијских разлога али тек након смрти особе, па се парче исечене кости носио као амулет. Према налазима с ископавања највећи број трепанираних лобања припадале су мушкарцима, те научници сматрају да су се на тај начин лечиле повреде задобијене током ратова и сукоба. Не можемо са сигурношћу да знамо како су наши преци дошли на идеју да изводе те инвазивне и високо ризичне захвате, али кустоскиња Тијана Станковић Пештерац сматра да је главобоља „од које хоће да ти пукне глава“ била главни разлог зашто би се неко одлучио да му се направи отвор на лобањи и „отпустио притисак“.
Интересантно је да се тај необичан хируршки захват, према етнолошким списима, задржао на овим просторима до педесетих година 20. века и да су се људи добровољно подвргавали томе не би ли се излечили.
- Чувени етнолог Сима Тројановић изучавао је тај феномен крајем 19. и почетком 20. века и открио да се он у то време још увек практиковао у забаченим местима – појаснила је Тијана Станковић Пештерац. - Тројановић је присуствовао таквој операцији и био је ужаснут њоме, те ју је детаљно описао у радовима. „Докторов“ помоћник би чврсто држао главу и рукама зачепио уши „пацијента“ над којим се је рађена трепанација. Као анастетик коришћена је ракија, за мушкарце препоручена доза је била литар, а за жене три четвртине литре. Тројановић је забележио случај човека с размрсканим делом лобање. Њему су прво прецизно одстрањени заостали фрагменити костију, потом је пробушена глава да би се отпустио притисак, а дренирање је рађено сребрним кашичицама.
Постоји и прича да су наши преци отишли корак даље и да су изводили и неку врсту пластичне операције. На месту где се налазио отвор на глави стављан је део тврде, осушене коре тикве који би се потом причврстио, а „пацијент“ остао у животу.
Силвиа Ковач
Фото: В. Фифа и Музеј Војводине
