Стога се месечним свескама или књигама са овим заштитним знаком приступа са посебном пажњом која, најчешће, бива адекватно награђена.
Серијал „Скалпирани“ сценаристе Yејсона Арона и цртача Рајка Милошевића Гере у потпуности потврђује речено. Од 2007. када се појавио до 2012. када је окончан, након 60 свезака (свака са око 24 странице), серијал је привлачио велику пажњу читалаца и критике, и похвалне и негативне. Сама поставка приче је провокативна јер се дешава у једном од индијанских резервата који су аутономна гета (читај: концентрациони логори) за остатке староседелаца које су бели досељеници масакрирали (читај: извршили геноцид) у име цивилизације (читај: отимања ресурса).
Потомци некадашњих господара прерија, шума и планина „хумано“ су сатерани у резервате где, системски маргинализовани, живе од бонова за храну и криминала. Алкохолизам, наркоманија и проституција су свакодневне појаве контролисане, барем формално, од локалних полицајаца (такође Индијанца) којима руководе корумпирани политичари-поглавице; свако од њих има своју рачуницу и амбиције да и даље зарађује на туђој муци, грбачи и незнању. Младе генерације, док још има бунта у њима, покушавају да нешто промене (макар и насилно); касније, како им снага копни а тело се привикава на алкохол и дроге, они тону у безвољност постајући нема (угојена) маса којом владају силеyије и њихови налогодавци. Речју, резервати, у овом случају Оглала Сијукса под називом „Преријска ружа“ у јужној Дакоти „где је велики народ Сијукса дошао да умре“, оличење су безмерног људског јада, беде и зла, скуп понижених и увређених. Нико од мноштва живописних стрип ликова није ни потпуно добар ни потпуно лош јер иза свакога стоји животна прича која га истовремено и оправда и оптужује: Дешајел Зли Коњ, агресивни момак који се враћа у резерват да постане потрчко-полицајац син је бунтовне мајке Ђине, Црвена Врана, поглавица, бунтовник у младости а сада политичар и бизнисмен дилује дрогу, немилосрдно уништава конкуренцију и жели да отвори велики касино који ће својом зарадом, како тврди, побољшати живот у резервату, његова ћерка Керол бесомучно мења љубавнике, Дизел је манијакални убица, ФБИ агент Ник опседнут је жељом за осветом дугом три деценије, Кечер окајава своје грехе у алкохолу и мистицизму, млади Дино само хоће да побегне у Калифорнију док Лоренс, у име младалачких идеала, доживотно лежи у затвору за убиства која није починио...
„Скалпирани“ су крими прича (са аромом вестерна) у којој не постоји разлика између Добра и Зла јер се „добри момци“ од лоших разликују само по полицијским значкама, али је зато јасна подела на Индијанце и белце (и на њој отворено расистички инсистирају и белци и Индијанци). То је, барем у првој од укупно пет књига „де лукс издања“ („Скалпирани 1: Индијанска територија“, Даркњоод, 2017), повест о полицајцу на тајном задатку у самом срцу криминала, којој егзотичност места дешавања даје додатну атрактивност и појачану социјалну ноту.
„Индијанско питање“ било је један од главних аргумената негативних критика серијала: сценарију је оштро замерано да подстиче предрасуде о „лошим Индијанцима“ што је, наводно, политички некоректно. Овакво „чистунство“ ипак је претерано као и оптужбе да стрип понавља овештале крими шаблоне. Није спорно да жанровска дела баратају одређеном иконографијом - што чине мање или више вешто - и по тим карактеристикама бивају препозната и читана у одређеном кључу. „Скалпирани“ нису изузетак по том питању али јесу по приповедачко-сценаристичкој вештини и стратегијама.
Колико год да је Арон успешан сценариста Р. М. Гера је још бољи цртач. Његов прљави графизам бриљира а бравурозне кјароскуро слике монтиране су у вратоломно брзе табле које остављају без даха. Посматрачево око махинално се враћа на виђено јер густина детаља и бизарност ракурса не дозвољавају да се преко слика „олако“ пређе. Укидањем маргина, већ после пар епизода, читава површина странице постаје поприште цртачког умећа па слике урастају једна у другу творећи монолитне целине густе атмосфере и ванредне ликовности. Гера је у „Скалпиранима“ на врхунцу свог импозантног и вишеструко доказаног ликовног умећа, овог пута обогаћеног и сјајним, сугестивним колорисањем.
Илија Бакић
