У фокусу је била купола храма, односно очишћен је, консолидован и рестауриран замашан део живописа, укључујући представу Исус Христ Пантократор у медаљону дугиних боја на самом своду храма, те композицију Страдање Христово, која у многим елементима потврђује тезу о утицају „Трактата о сликарству” Леонарда да Винчија на знаменитог српског зографа, бакроресца, сликара и калиграфа.
У књигама староставним стоји, иначе, да је манастирску цркву подигао 1722. о свом трошку Михајло Темишварлија из Сегедина, који је платио и њено осликавање на које ће 1737. прионути Жефаровић са својим ученицима. Резултат су биле композиције за које, иако су у питању биле сцене уобличене по правилима старе зографије, православна уметност раније није знала – био је то први значајнији корак ка савременом уметничком схватању, оријентисаном према бароку. „Колико је Жефаровић био оригиналан, самосвојан и непоновљив, потврђује чињеница да се у српском сликарству ни пре ни после њега није појавила слична уметничка целина”, наводи историчарка уметности Љиљана Стошић.
Нажалост, током деценија и векова велика влага и последично таложење соли произвели су тешка оштећење живописа, која су на појединим местима ишла и до 2,5 метра у висину. Томе треба додати и чињеницу да се, у пређашњим покушајима спасавања једног од најзначајнијих примера српског зидног сликар- ства – црква је 1948. стављена под заштиту државе – прилично лутало, па се сада испоставља да су неке од интервенција направиле више штете но што су биле од користи.
Ипак, грађевинским радовима, изведеним последњих година – дренажом, премазима, подним грејањем, клима уређајима – коначно је решен проблем влаге у целом храму, и при томе је уведен сталан мониторинг, те се сада ниво влажности редовно прати. Оно што је такође изузетно важно: нова микроклима се није негативно одразила на стање живописа, иако је постојала бојазан да би и нагло исушивање зидова цркве могло негативно да утиче на фреске и доведе до деструкције њиховог лица. Тиме су створене кључне претпоставке да буде сачувано све што је преостало од Жефаровићевог ремек-дела.
На иницијативу Покрајинског завода за заштиту споменика културе, у склопу пројекта „Векови Бача”, први пут су, почев од 2005, рађена неопходна механичка испитивања и физичко-хемијске анализе живописа, од подлоге до пигмената које је Жефаровић користио, а укључени су и стручњаци из Италије са огромним теренским искуством у решавању оваквих проблема. Резултат је био нови пројекат систематског спашавања зидног сликарства у цркви бођанског манастира.
Нажалост, неповратно су уништене фреске у зони сокле, као и у северној и јужној певници где су накнадно отварани прозори, као и у северном делу наоса због уградње врата. Ипак, око 90 процената ансамбала зидних слика је сачувано, мада због утицаја влаге на појединим местима готово да уопште нису читљиве. Први превентивни радови започети су 2008, да би током 2013. био завршен комплетан процес конзервације и рестаурације северног зида припрате. У потоњим годинама окончана је рестаурирација припрате са композицијама Успења пресвете Богородице и стојећих фигура светитеља, а након тога је рестаураторски тим Завода по фазама обнављао део по део живописа у наосу храма, попут фреске Христ ослобађа осуде жену у прељуби и композиције Књиге постања Генезис, с тим да су паралелно ињектирани, односно фиксирани најкритичнији, најугроженији делови зидног сликарства у олтару, певницама...
Како је за „Дневник” потврдио директора Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зоран Вапа, план је да следеће године буде потпуно завршена рестаурација живописа у куполи и на припадајућим луковима, те да се 2022. обнови зидно сликарство на певничким апсидама. Тиме би у години јубилеја, када храм обележава три века од изградње, Жефаровићево дело у предњем делу цркве потпуности било обновљено и конзервирано, док би 2023. почела обнова фресака у олтару, што ће бити посебан изазов, због наслага чађи и прашине, који су готово потпуно прекрили бојени слој
М. Стајић
