Кроз тематску, студијску изложбу, мултимедијалну интерактивну и интернет презентацију и едукативне програме стручно су обрађене и представљене двадесет и четири слике представника сликарства хладног погледа седамдесетих и постмодернистичког сликарства осамдесетих година 20. века које се чувају у збирци ове установе културе. У питању су дела Миодрага Миће Поповића, Милана Блануше, Милорада Џелетовића, Владимира Томића, Александра Цветковића, Драгана Мојовића, Наде Алавање, Слободана Трајковића, Миленка Првачког, Миодрага Миљковића, Љубише Богосављевића, Добривоја Рајића, Велизара Крстића, Слободана Ере Миливојевића, Милене Јефтић Ничеве Костић, Евгеније Демниевске, Јармиле Вешовић, Веса Совиља и Душана Тодоровића.
Изложба приказује и супротставља различите ставове и схватања уметника током ове две деценије који рефлектују кретања у уметности и друштву тог периода. Учешћем у Уметничкој колонији Ечка и самосталним изложбама у Савременој галерији Зрењанин током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века ови уметници су утицали на формирање уметничких ставова и продор нових тенденција у нашој средини.
Ауторкиња и кустоскиња изложбе је Сунчица Ламбић-Фењчев, виша кустоскиња Савремене галерије Зрењанин. Изложбу су подржали Министарство културе и информисања Републике Србије и Град Зрењанин.
- Шездесетих година прошлог века, када су углавном досегнуте слободе стваралаштва за које су се бориле колоније, осниване у Војводини током педесетих, на југословенској уметничкој сцени је и даље било веома динамично услед постојања равноправних хетерогених поетика. Почетком шездесетих година у српској уметности започиње период дуготрајног одумирања енформела, а истовремено долази до обнове представе и форме оличене у такозваној новој фигурацији. Међутим, седамдесетих година нове уметничке праксе иду изван или против традиционалног сликарства, односно у правцу дематеријализације уметничког предмета, а у самом сликарству влада аналитичко, примарно или елементарно сликарство – објашњава Сунчица Ламбић-Фењчев.
Ове тенденције ће добити своје радикално отелотворење у концептуалној уметности која седамдесетих година доживљава успон, одупирући се експанзији технологије и негирајући мануелни рад у уметности, истичући идеју у први план. Истовремено, наслањајући се на традицију фигуративне уметности и новонастали правац поп-арта шездесетих година, током седамдесетих започиње покрет америчког и западноевропског хиперреализма.
- Збирка Савремене галерије Зрењанин не поседује дела концептуалне уметности јер уметници концептуалисти, по природи своје уметности која је често била субверзивна према власти и идеологији и самим тим у супротности са колонијским деловањем, никада нису били учесници колонија. Током седамдесетих година у Уметничкој колонији Ечка не долази до истовремених потреса који се збивају у српској уметности већ се позивањем одређених уметника очигледно инсистирало на наставку традиционалног сликарства. У колонију су долазили сликари чија се уметност континуирано кретала у домену фигурације или геометрије, већ утврђеним и познатим уметничким стазама – наводи Ламбић-Фењчев.
Осамдесетих година, када у уметности поново долази до промена које враћају мануелни стваралачки процес у уметност и када теорије постмодернизма драстично мењају схватања у уметности и култури тог времена, у Уметничкој колонији Ечка наставља се са истом, устаљеном праксом позивања и рада уметника у колонији. Међутим, и поред ове тежње уметничке колоније као институције којој су владајуће структуре главне и једине мецене да у свом раду не изазива никакве ексцесе који би могли нарушити или пољуљати њену добро утврђену позицију, долазили су у колонију Ечка и такви уметници чија су дела блиска идеји хиперреалистичког сликарства, односно сликарства „хладног погледа“ седамдесетих, као и „нове слике“, специфичног уметничког феномена актуелног током осамдесетих година прошлог века.
- Узимајући у обзир само примере, односно уметничка дела у којима се уочавају актуелне тенденције у уметности током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, изложба има тежњу да прикаже и супротстави различите ставове и погледе уметника током ове две деценије који рефлектују кретања у уметности и друштву тог периода. Супротстављањем условног континуитета праксе „реализама“ седамдесетих са контроверзним појавностима постмодернизма осамдесетих уочавамо промене у схватању саме слике, односно реакције уметника на актуелне друштвено-политичке околности и нагли развој технологије која у том периоду постаје драстично присутна у човековој свакодневици – закључује Ламбић-Фењчев.
Жељко Балабан
