Старогрчки израз “омма”, који означава не само “око”, него и “оно што се види или гледа”, Нађ употребљава у најширем смислу, као “шифру” приступа ономе што чини најдубљу унутрашњост појединца, али и темељ наше заједничке судбине. Окупивши овога пута осморицу плесача из неколико афричких земаља (Мали, Сенегал, Обала Слоноваче, Буркина Фасо и оба Конга) и градећи синтезу њихових културних традиција, заједничких ритуала и појединачних идентитета, он нас позива на особено путовање до самих корена плеса, али и до основа наше заједничке људскости.
Наравно, и ово путовање се одвија посредством аутентичне “нађовске” сценске магије, која спаја уверљиве емоције, сложене визуелне и играчке поступке, као и сугестивне музичке ефекте у јединствен простор сценских чудеса. А већ у прологу тих чудеса суочавамо се са новом манифестацијом Нађове маштовите самоироније: наиме, пред нама се појављују осморица плесача, одевених у црне сакое и панталоне – алузија на добро познати, кодирани “имиџ” самог редитеља. Праћени матрицом све разигранијих, традиционално племенских али и “џезираних” музичких ритмова, Нађови актери, посредством потраге за изворима и значењима плеса, дочаравају нам, у крајњој линији, енергију и истрајност људске потраге за самоспознајом. А као ступњеви те потраге појављују се и у овој представи, исказани покретом, ритмом или просторном релацијом, Нађови опсесивни мотиви – попут завичајне носталгије, изгнанства и самоизгнанства, вечног путовања и превазилажења (пре свега унутрашњих) граница.
Ритмички, значењски и емоционално, ОММА нас непрестано суочава са узбудљивим противречностима на неколико планова. Што се тиче “дијалога”, он је омеђен двема инкантацијама, почетном, која означава рађање, и завршном, која поентира “цивилизовање” игре као начина живљења опстанка. Између њих, пада само једна реч – Фекете (Црн) – двосмислени симбол непоузданости идентитета. У сфери покрета, онај носећи идентитет, који у првом плану држи нашу пажњу, обликован је као неодољива плесна машина која се наизменично храни тензијом и опуштањем. Али та машина представља истовремено жив, отворен организам, који у сваком тренутку допушта – чак подстиче - индивидуалну егзибицију, преображавање у појединачни исказ који ће, опет, наредну фазу колективног плеса учинити пунијом и вишезначнијом.
Ово кретање, пак, као свој нарочити квалитет исказује један нови, виши ступањ органске повезаности актера са створеним амбијентом. Наиме, ниједног тренутка немамо утисак да они тек играју у простору – напротив, они (се) играју са простором; штавише, најтачније би било рећи да, вођени Нађовом имагинативном путањом, плесачи успевају да створе утисак како у представи ОММА сам простор игра. И то је она сценска есенција коју нам позориште Јожефа Нађа подарује сваки пут са новом, опчињавајућом свежином: час вртоглавице игре је истовремено и раскид и повратак, путовање и равнотежа, синкопирање као струјање енергије и (обновљена) свежина света. Речју: Јожеф Нађ, чаробњак животворне празнине.
Светислав Јованов
