– овим речима редитељ Александар Поповски описује миље у коме живимо и који је окружење и његове нове представе „Дух који хода“ чије ће премијерно извођење бити у уторак, 15. септембра, на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду. Један од најзначајнијих редитеља позоришта у региону одлучио се за нову драму Дејана Дуковског у жељи да, како каже, себи објасни како један индивидуалац може да функционише у свету који смо створили последњих петнаест година. Његову уметничку биографију обележиле су представе које је радио по Македонији, у Београду, али и у Хрватској, Словенији, Италији, Грчкој, Аустрији, Турској, Данској. Први пут режира у Новом Саду, али новосадска публика била је у прилици на Стеријином позорју да види његов „Бродић за лутке“ Милене Марковић (проглашена за најбољу представу, 2010), Волтеровог „Кандида“ (који му је 2009. донео награду за режију) као и Овидијеве „Метаморфозе“ и „Одисеја“ Горана Стефановског. За редитеља је, како истиче, најважније да пронађе заједнички језик са екипом с којом ради представу и потврђује да му је то у Новом Саду заиста и успело.
Од прве драме Дејана Дуковског до сада остварили сте заједно низ веома успешних представа. Шта вас привлачи управо његовом драмском рукопису?
– Дејана сам упознао још кад је био прва година драматургије на Академији у Скопљу, његов професор Горан Стефановски ми је дозволио да дођем на нека предавања, иако још нисам био на режији. Тамо је био један студент који је написао по мени јако узбудљиву драму, звала се “Балканска 3А“ . Моја прва представа, коју сам затим режирао, била је по Дејановој драми. Његов стил писања и његова реплика су тако живи на сцени и то је оно што ми се увек допадало. Има интелигентан хумор који волим. Као код браће Коен, он кад узме структуру која је свима позната и почне да се игра с њом, све добија сасвим нову форму, занимљиву за игру, и за глумце, и за мене. Улога писца, па и уметника уопште, јесте да на неки начин буде Хомер времена, јер све друго што остане као регуларни запис о времену је чиста документарност, а оно што ми радимо и начин на који писци опевавају време, то је нешто што је мени поосебно интересантно. Мислим да Дуковски има ту моћ да ухвати време. То је магија за мене ако писац може да ухвати време.
Шта је доноси ова нова драма?
– Кад смо били деца играли смо се у песку и тада добијеш кофицу пуну ситног песка, а доле је крупно камење и кад труцкаш кофицу онда то камење излази на површину. Труцкајући ово време и наше животе, овим светом у коме сада живимо влада то крупно камење. Целе генерације људи које су имале другачији систем вредности, другачији систем институција, свесне су да у овом тренутку то ништа не ваља. Знамо да се десио велики крах институција, не само код нас. Али код нас је то и горе јер су земље балканског региона уствари још увек војне инсталације. У 90-им је било сасвим јасно ко је позитивац, а ко негативац. Нови век је све изједначио, они су прешли на нашу страну, узели наш говор, одећу, понашање. Постали су мирољубиве демократе у вучјој кожи. У таквом свету цео средњи слој који је био јако квалитетан у једном периоду, сад нема одговор на дилему да ли да почне да говори језиком улице, који они једино разумеју, или језиком разума који нико више не слуша. Пре неки дан сам прочитао у једном чланаку да су у Србији на телевизији криминалци, проститутке, политичари и будале, а уметници су на улици и свирају да би забављали публику. То је то крупно камење. И наш јунак и ова прича је о томе како један човек из тог средњег слоја креће у поход по Прометејевом путу да промени тај свет.
Ви сте већ режирали Хамлета, али сте и овог јунака доживели као једног могућег Хамлета који уместо да размишља – делује, и уместо да сумња - одлучује да убије.
– Хамлет се исто суочава са неправдом коју никако не може да исправи, и ми сви данас живимо у свету у коме је неправда очигледна и оно што је страшно да чак и кад се појаве докази те неправде, односно истина о томе, она нема моћ да промени ствари. Раније смо, условно речено, мислили да када се за неког сазна да је лопов, да је варао, лагао, радио ружне ствари, да ће бити кажњен. Нешто се у том систему вредности изместило и ми данас више немамо систем који то може да коригује. Када немаш такав систем, као на Дивљем западу појединац преузима ствар у своје руке, а казне почињу да стижу по личном нахођењу.
Како данас гледате на ангажовани театар?
– Театар је сам по себи субверзивна ангажована акција. Кад се каже ангажован, то у последње време има у себи негативан предзнак, зато што се појавио тип ангажованог театра који се приближио жутој штампи. Значи -једини циљ је да попљујем нешто, тако да то постаје јако блиско „Великом брату“. Мислим, међутим, да је од антике до данас театар ангажован, утиче на сва чула, а првенствено на мозак. Али ангажован не значи и буквално ангажован. Волим када се то ради на суптилан начин - не да траје само током та два сата колико је представа, него да настави да делује и пуно дуже.
Каква је по вама моћ театра и успевате ли таквим представама да утичете бар на неког у гледалишту?
– Мислим да да, мислим да позориште може да мења. Сами тим што су људи одлучили да дођу на та два сата, искључили мобилне телефоне, бар 90 одсто њих, и прихватили да буду у том мраку, то је већ велики успех. Постоји једна стара прича о мудрацу код кога су дошли да га питају да ли уопште треба ићи у позориште. Он је рекао да не зна шта је то, а они су му затим описали да је то једна зграда у којој неки људи приказују нешто публици, а он је питао: а шта ради публика, одговорили су му да публика седи и гледа и слуша оно што им приказују. Мудрац је затим питао: они значи не краду, не лажу, не праве проблеме, не сплеткаре та два сата, па кад је добио потврдан одговор, препоручио је свима да иду у позориште. Зато мислим да озбиљне државе озбиљно и субвенционирају и финансирају позоришта.
Врло често режирате у бројним градовима у региону, какво је позориште на које наилазите на тој вашој уметничкој турнеји?
– Оно је доста рањено целом овом сутуацијом. Однос према позоришту се доста променио јер смо дозволили да нам углавном политика и економија све кроје. Економија је подигнута на ниво који не заслужује, економски параметри су постали кључни, а све што нема тржишну логику је осуђено на пропаст. Е, одмах треба хапсити оне који то говоре, јер директно чине културни геноцид над целим народом. То што су студирали је респектабилно и за поштовање, али они не смеју да одређују ствари које не спадају под њихов ресор. У старој Грчкој су имали ресорне богове и ниси могао, ако си бог економије, да се петаљаш код Аполона јер се знало шта ће се десити. А данас су локално бизнисменски и политички богови покрили својом прашином буквално све. У једном периоду мислим да смо се ми добровољно одмакли, они су постали агресивни, а ми смо им оставили превише простора. Други проблем је што је превише људи из уметности прешло у политику. Кључне ствари, по мени, јесу индивидуализам и слобода, редефинисање слободе. Држава је преузела терминологију у којој они добро пливају, а то су патриотизам и љубав ка богу. И до сутра би могли да расправљамо ко је већи патриота, јер углавном они имају лиценцу да су веће патриоте од нас, да више воле бога од нас. Где добијају те лиценце, на који начин, који су испити, који су параметри, која су им дела - то не знамо, али они кажу да су веће патриоте.
Има ли нам спаса?
– Има, како да не, ево наш јунак Мара, дух који хода, он ће спасти свет. Видећете.
Нина Попов
На реду је „Доплер”
Која је ваша следећа уметничка адреса?
– Идем у Словенију. Радићу представу по роману „Доплер“ норвешког писца Ерленда Луа. Управо смо добили ауторска права. У питању је узбудљива литература, такође о човеку који се буни против цивилизације.
