Библија је победила уз 37 посто гласова, док је “Порекло врста” Чарлса Дарвина заузело друго место (35 посто гласова). Међу топ пет најутицајнијих дела нашли су се и “Кратка историја времена” Стивена Хокинга, култна “1984” Џорyа Орвела и “Како убити птицу ругалицу” Харпер Ли.
Објективност или субјективност резултата овако овлаш спровођених анкета није нешто чиме треба озбиљно да се баве љубитељи књига. Све је то само лепа игра, корисна онолико колико решимо да јој допустимо. Ипак, необично је да се велика епска сага Џ. Р. Р. Толкина “Господар прстенова” (код нас доступно тротомно, лепо опремљено издање “Стилоса”, Нови Сад, у преводу Зорана Станојевића) и не спомиње. А баш ових дана Би-Би-Си је овој величанственој сторији посветио подоста простора објављујући обиман текст “Толкин и контракултура”.
Митски свет познат под називом Средња земља измишљен је између два светска рата. Као професор на Оксфорду Џ. Р. Р. Толкин је предавао англосаксонски, староисландски и средњевековни велшки и преводио “Беовулфа”. Његова визија и осећај зла које се приближава, пише аутор овог текста, били су обликовани дубоком посвећеношћу католичанству и службом у Првом светском рату где је изгубио готово све блиске пријатеље; Фродо и Сем, јунаци „Господара прстенова” који се муче да би дошли до Мордора, нека су врста изломљеног одраза у огледалу младих војника који су се борили у кланици на Западном фронту.
Иако су и „Хобит” (објављен 1937) и „Господар прстенова” (први том објављен 1954) били популарни, средином шездесетих су “експлодирали”: “Младу публику је очарала Толкинова бујна машта, величанственост његових прича из прехришћанског времена, опсесивна каталогизација историје, језика и географије измишљеног света. Више од тога, поједини аспекти Толкиновог света били су у складу са ставовима хипика, противника ратова, бораца за људска права и других који су се борили да промене ред и поредак. Заправо, Толкинове вредности биле су идеалне за контракултуру шездесетих”.
Такође, каже се даље у овом симпатичном чланку, „цела генерација младих Американаца могла је да се изгуби и заборави на своје муке читајући тротомни еп”... У том смислу, заговара се став да је Средња земља била је књижевни бег за генерације које су прогањали рат у Вијетнаму и атомска бомба и које су желеле да се врате једноставном животу. Популарности је допринела и гласина да је Толкин написао „Господара прстенова” под утицајем наркотика. Оно што је одговарало борцима за људска права, феминисткињама и пацифистима је и политички подтекст „малих људи”, односно Хобита и њиховог савезника чаробњака, који на крају поведу револуцију.
Но, као да тумачи Толкинове митологије, који се играју оваквим интелектуалним спонама, преводећи, између осталог борбу Дружине против универзалног зла као алегорију о Првом, па наравно и Другом светском рату, заборављају Толкинове речи у прологу књиге:
“Што се тиче унутрашњег значења или ’поруке’, у хтењу овог аутора књига их нема. Она није алегорична, нити је дело са неком тезом. Док је расла, прича је пуштала корене (у прошлост) и испуштала неочекиване гране, али њена главна тема била је од почетка одређена неизбежним избором Прстена као беочуга између ње и ’Хобита’. Кључна глава, ’Сенка прошлости’, један је од настаријих делова ове приче. Она је написана много пре но што је сенка 1939. запретила неминовном несрећом и, од те тачке, ова прича би се развијала по суштински истим линијама, и да је та несрећа била спречена”.
Универзална, спектакуларно исписана прича о борби Добра и Зла, смештена у имагинарно, измишљено митско време и у имагинарне географске пределе, све са бриљантним стилом фингираних древних повести, надраста појединачна историјска збивања реалног времена и остаје прича за себе која каже: немојте се поводом јуначке дружине Хобита и иних патуљака, вилењака или чаробњака бавити ничим другим, осим - Хобитима, патуљцима, чаробњацима!
Ђорђе Писарев
Гандалфа за председника
- Било је то време секса, дроге и рокенрола. Ко би могао да помисли да ће централна фигура друштвене побуне шездесетих бити дубоко религиозни филолог обучен у твид - пише аутор овог чланка. - Али током шездесетих и ере брзих друштвених промена подстакнутим одрастањем милиона „бејби бумера”, „Хобит” и „Господар прстенова” били су обавезно штиво контракултуре које су читали сви: студенти, уметници, писци, рок бендови и други „културњаци”. Слогани „Фродо живи” и „Гандалфа за председника” красили су у виду графита чак и метро станице.
