А актери лондонског Театра “Глоб” играли су у Чортановцима Шекспирова Два витеза из Вероне и говорили елизабетански енглески, који ни многи данашњи Енглези баш не разумеју, да и не помињем све поданике Њеног величанства. Овом представом отворен је овогодишњи Шекспир фестивал у Вили “Станковић”. На истом месту је лане “Глоб” такође играо Шеспировог Хамлета! Право у главу! Какви глумци!
Данашњи “Глоб” је наследник славног Шекспировог позоришта, архитектонски реконструисан по старим гравирама и оновременим описима. Сада је “Глоб” туристичка атракција и, уз родни пишчев Стратфорд, Катедралу Светог Павла у Лондону, Тауер, Виндзор, Националну галерију, зграду Парламента, Биг Бен, Лондонски мост, Оксфорд, Кембриџ, Стоунхенy и још много тога, једна је од ставки културног туризма који Уједињеном краљевству годишње доносе нама незамисливе приходе.
Ипак, “Глоб” је много више од обичне мамипаре и пуког замајавања несносно досадних туриста. То је пучки театар који – мењајући оно што је за промену – и данас кореспондира са савременим гледаоцима на исти начин као што је то некоћ био случај, у доба кад су у овом позоришту приказиване праизведбе Шекспирових комада. Гледајући данас њихове представе, тачно се може видити како је ово позориште функционисало, када га је водио Шекспир али и оновремена театарска уметност.
Потврдио је то убедљиво и њихов лањски Хамлет. Најједноставнијим средствима, користећи максимално редуковану сценографију и реквизиту, с глумцима одевеним у костиме који као да су са бувљака, продукције “Глоба” атрактивност не темеље на гламурозности карактеристичној за Вест Енд или на високим уметничким амбицијама, него на очаравајућој глумачкој игри, на хистрионском умећу која публику ослобађа “филозофских” дилема (нама тако својственим) и гледаоца лишава потребе да постави питањима: зашто Хамлета игра жена, Гертруду мушкарац или Офелију црнкиња. У “Глобу” никоме не пада на памет да објашњава да су женске роле код Шекспира или Марлоа играли мушкарци, а ни да је једна од најчувенијих рола Саре Бернар била улога Хамлета. Театар има своје законе и своја правила, а ко их не разуме занавек ће, попут клерикалних елизабетанских пуританаца, остати слеп и глув пред мистеријом сценске уметности.
А може јој се и препустити. Тада ће уживати у чуду глуме, у магији која на сцени ствара читаве светове – наизглед временски и географски далеке, а заправо блиске таман онолико колика је раздаљина између глумаца и гледалаца.
И тако нас, ево, опет пред чудом “Глоба”, сада стопљеним с актуелним временом још и више но што је то био случај прошле године у Чортановцима. Јер сада су глумци од Два витеза из Вероне начинили рок концерт, маестрално се поигравајући Шекспировим драмским заплетом, интригама заснованим за травестији, на наивној причи о неспоразума који на испит стављају сналажљивост, истинску љубав, пријатељство, верност, осећај части...
У Чортановце сада нисам ишао као критичар, као “гледалац са задатком”, па сам се опустио и уживао, без обавезе да тумачим зашто је редитељ радњу представе померио у позне ’60-те и ране ’70-те године 20. века; нисам имао обавезу да анализирам сценске знакове и редитељско-драматуршке интенције, него сам се препустио глумачкој игри. Какви глумци! Играли су, певали, свирали све инструменте, па и оне најневероватније и, наравно, маестрално су глумили!
Ове године је, свесно нарушавајући традицију која искључује свечано отварање манифестације, Никита Миливојевић, редитељ и оснивач Фестивала, најавио да ће глумац “Гоба” прочитати писмо Питера Брука адресована на Чортановце. “Шекспир је феномен – поручује Брук – као што су феномени Месец и Сунце...”. “Речи, речи, речи...”, рекао би Хамлет. Но, чије су то речи? Питера Брука, једног од редитеља који је, како би то рекао Јан Кот, Шекспира учинио нашим савремеником.
Критичарски нерв, што ми евидентно сврдла негде у подсвести, није ми дао мира, па сам на час, повезујући Бруково писмо и одличну “Глобову” представу, постао свестан да је предмет мог уживања заправо начин на који глумци говоре текст. Чији? Шекспиров! Да, дакле, уживам у ритму, мелодичности и звуку реченице великог Елизабетанца, али и начину на који се покрет, гест и мимика глумаца стапају с изговореним репликама. А онда ми је на ум пало још нешто, што је такође последица критичарског “рефлекса”.
Сетио сам се Котовог описа догађаја што се збио на неком од светских конгреса шекспиролога, када је скуп поздравио Хорхе Луис Борхес. Аргентинца су извели на подијум и он је почео да говори. Невоља је била у томе што слепи писац није могао видети да му организатори нису подесили висину микрофона, а нико се није усудио да приђе и знаменитом списатељу притекне у помоћ. Тако слушаоци нису чули Борхеса, али су просторијом повремено одзвањале речи: “Шекспир, Шекспир, Шекспир...”. И то је било довољно.
А онда се, само неколико дана доцније, амбијент чортановачке Виле “Станковић” трансформисао. Шекспировски “Глоб” је уступио место Новом Тврђава театру, фестивалу који већ трећу годину изводи представе из затвореног простора позоришних сала и суочава их, као уосталом и публику, са изазовом играња под ведрим небом, у атмосфери која ствара нов театарски жанр. Међу шест представа, селекторка Вида Огњеновић је на Фестивал позовала и Духа који хода Дејана Дуковског у режији Александра Поповског (копродукција СНП-а и Центра за развој визуелне културе). Награда за најбољег глумца припала је Радоју Чупићу!
Александар Милосављевић
(аутор је позоришни критичар)
