Неколико статиста обучених у римске војнике шеткало је уоколо у случају да се туристи пожеле с њима фотографирати. А онда се с временом гужва расчистила, формирале су се групе, свака је добила свога водича. Водичи су се трудили да буду уочљиви, па су се у ту сврху наоружали издигнутим кишобранима, заставицама и сличним маркерима. Ја сам за свој маркер изабрала туристе из своје групе, младу Естонку и њезина мужа, јер њу је - ођевену у кричаво зелене хлаче, зелену мајицу, зелену јакну, с косом црном попут вранина перја, с унезвијереним тамним погледом који као да је скинула од трагеткиња нијемога филма, и крупним устима премазаним кричаво црвеним ружем - било напросто немогуће предвиђети.
И наша је водичица била маркантна млада жена која се успешно сналазила у жанру екокатастрофе.
“Помпеји су грађени као Њујорк, рекла је цртајући црвено лакираним ноктима мапу Манхаттана у зраку и показујући улице Помпеја које су нам биле пред носом. Изговарала је ријечи “горе”, уп, са широким гласом “а” и продуженим “п” (аппппп) и притом пућила уснице које је шминком била повећала за трећину. Препричавањем помпејске ишчезле свакидашњице, која као да је била њезина интимна прошлост наша водичица посве нас је очарала. А када нам је скренула пажњу на пенис угравиран у каменој коцки на путу - маркер који је нестрпљивим морнарима показивао гђе се налазила помпејска црвена четврт - мушкарци из наше групе ударили су у дјетињасти церек. Церекали су се безгласно, старачки дрезгаво, у по гласа, уз озбиљну, шутљиву подршку, које су попут војника чувара стале уз своје мужеве, ухватиле их шутке под руку или се лагано прислониле уз њих. То мушко колективно задовољство, изазвано погледом на двадесетак стољећа стар симбол мушкости, било је комично, тим више што је исијавало из махом остарјелих мушкараца. Женско колективно престројавање при погледу на пенис уклесан у камен било је готово једногласно. Када сам Естонки добацила нешто у смислу да, ваљда, само непоуздане ствари - на које жена тешко да може озбиљно рачунати - требају споменике у камену, она је пречула мој коментар и инстинктивно ухватила мужа под руку.
Наполетана је драматичним рјечником дочаравала катастрофу која се догодила прије двије тисуће година, успоређивала је Везув с експресним лонцем (прешшшуррр кукеррр), изговарала ријеч “eruption” (ерруппшшшооон) колутајући очима уоквиреним густима четкицама трепавица, тако да су се мушкарци, по чијим је ћелама ударало јарко поподневно сунце, сада церекали и на ријеч “еруптион”. Ђевојка је подбадала нашу ослабјелу пажњу учесталом фразом “Can you imagine...”, као и податком да су Помпеји остали затрпани с двадесет тона вулканске прашине. Не знам одакле је извукла тај податак, али поновила га је најмање пет пута.
Наша водичица обилно се потпомагала књигом, сваки час отварала је корице Помпеи рецонструцтед и показивала нам како су поједина мјеста изгледала прије, а како изгледају сада. Сви смо, наравно, полетјели да сазнамо гђе можемо купити књигу. Књига је судећи по реакцијама окупљених притискала на високо пријемчиву before- after менталну точку. Књига је, наиме, спадала у тотал макеовер играчку и успјешно је дочаравала како је живот у Помпејима изгледао прије “ерупшона”. Фотографије Помпеја у књизи, испражњене од туриста, па чак и Помпеји по којима су гмизале стотине туриста, укључујући и нас, изгледале су немјерљиво боље од реконструкције рађене у манири класичних детаљистичких стрипова. Цртежи су прождирали имагинацију термитском брзином, не остављајући иза себе баш ништа.
Мислим да се подсвјесна привлачност Помпеја за туристе састојала у мутном присјећању на ђечју игру која се у моје вријеме звала “игра кипова”, или некако слично, гдје је “водитељ” диктирао играчима када се морају “замрзнути” као кипови, и остати у положају у којему су се затекли у тренутку када је наредба изречена. Тко би се помакао, морао је напустити игру. Карбонизација свакодневног живота, ухваћеног у тренутку ерупције, изазивала је слично дјетињасто узбуђење. Помпеји су били попут слатког сна у властиту спроводу, који сањамо с ужитком, знајући да заправо нисмо мртви.
Проматрајући људе који су се с бочицама воде у рукама, штаповима, шеширићима и наочалама за сунце послушно вукли за својим водичима и присјетивши се неконтролираног мушког церека при погледу на пенис у облику асиметричне дјетелине угравиране у коцки камена, захватио ме нагао нападај мизантропије. За петнаетак минута увест ће нас у велику салу неке бивше радничке мензе, која ће се само звати “рестораном”. Тамо ће хитри конобари утиснути у нас лоше шпагете, трулу салату и вино с окусом оцта; тамо ће остарјели пјевач с гитаром у руци убрзано отпјевати неколико неаполитанских канцона, јер вани ће већ нестрпљиво чекати нове групе. При погледу на људски циркус, с полуђелим конобарима који су липсавали од темпа; на бројне тањуре који су пловили изнад људских глава: при погледу на добровољно понижење, које смо ми претворили у плаћено право на понижење; при погледу на стампедо који ће се излити из мензе и уступити мјесто другом стампеду - ја сам нагло пожељела да Велики Везув побјесни, да избљује на нас лаву, која ће нас карбонизирати и прекрити с двадесет тона вулканске прашине...
“Life is so short”, каже заплакана Ингрид Берман приликом посјете Помпејима у филму Viaggo in Italia.Туристичке туре организиране су баш као да антиципирају нападаје мизантропије. Чини се да туристичке туре и постоје да би се одрасли изморили као ђеца, послушно позобали све што се пред њих стави на тањур, и на крају изморени заспали. Мој нападај мизантропије убрзо ће погасити љепота, та коју смо већ виђели, помпејска, и та која је ће нас оплакивати кроз прозоре аутобуса на путу за Амалфи. Испод нас љескат ће се море, у даљини вјечно “трудни” Цапри, љупки Праиано, Поситано, Галли, Исола ди Нурејев, чаробни Амалфи... Повремено ћемо излазити из аутобуса и удисати зрак с мирисом наранче, лимуна и соли, а љескаво плаветнило мора и неба додириват ће нас као свила...
Роман о приповедању
Дубравка Угрешић се враћа на сцену најличнијом и најособенијом књигом до сада.”Лисица” је и роман, и аутобиографија и путопис и много више од тога. Ауторка се на духовит начин обрачунава са савременом књижевном сценом и глобалним трендовима, не без ироније на свој и на рачун свих оних који покушавају живети од креативног стваралаштва у свету који признаје само успех и новац.
Лисица зна многе ствари, а јеж само једну. Тај грчки афоризам послужио је Ајзаји Берлину да подели писце у две групе: оне који пишу и делују користећи се једном идејом – јежеве, и оне разноврсне, вишеструке – лисице. Поигравајући се многострукостима, показујући величанствен реп и мењајући маске, путујући литерарно и стварно од Јапана преко многих руских класика до Набоковљевих америчких авантура, или пак бесмислених представљања књига у данашњем свету, Дубравка Угрешић пише роман о приповедању.
Могу ли се уопште још причати приче?
Шта је књижевност данас, која је њена улога и, још важније, која је улога писца, да ли је он(а) само кловн који путује светом, могу ли се уопште још причати приче, да ли је могуће само тако створити роман и исприповедати причу, те ко има контролу над текстом, аутор или прича сама: све су то питања која покрећу Лисицу. Поигравајући се Ich-формом, без имало патетике, препуна финог хумора, суптилне ироније, књижевних и теоријских референци, Лисица је величанствена посвета писању и писцима, оним важним, незаобилазним, оним чије приче мењају читатеља. Такве приче стварају само бриљантни приповедачи, а Дубравка Угрешић је без сумње међу њима.
У “ресторану”, великом попут спортске дворане, сједили смо на дугачким дрвеним клупама. Насупрот мени сједио је естонски пар. Естонка је здушно помагала конобарима да раздијеле тањуре са шпагетима, шаљући их даље. Била је хитра, баш као да је цијели живот љетовала по извиђачким камповима. Она и муж настављали су за Везув, а ја за Амалфи. Естонка је била власница модног бутика у Талину. Показала сам јој рекламни летак с туристичком туром по оутлетима, гђе се могал купити ођећа славних талијанских дизајнера по знатно нижим цијенама.
“Не занима ме”, рекла је Естонка усисавајући шпагете с младеначким теком. “Желим само лијенчарити, пити добро вино и скитати се”, рекла је, а муж је потврдно климно својом обријаном главом. “Ема Бовари, негдје у првом поглављу романа, каже да би на медени мјесец требало ићи у земље са звучним именима. Земља на коју мисли је сто посто Италија, јер мало затим Ема спомиње морски заљев и мирис лимуна. А онда додаје да у неким крајевима срећа цвате попут аутохтоне биљке, која расте само на томе тлу и ниђе другђе. Сигурна сам да је Флауберт мислио на Напуљ. Срећа цвате у Напуљу, попут црвених напуских бугенвилија. Нигдје, осим у Напуљу, нисам виђела такву нијансу... Исусе, као да расту из крвних жила, а не из земље!”
Зинула сам. Естонки нисам рекла чиме се бавим. Та неочекивана књижевна референца зазвонила је у зраку као звук кристалне чаше. Гледала сам у то зелено мршаво биће с великим очима осјенчанима тамним подочњацима, какве су имале глумице у нијемим филмовима, и усницама боје напуљске бугенвилије, и помислила како никада нисам виђела ништа слично. У том тренутку појавио се возач аутобуса, који је ишао од стола до стола и узвикивао “Амалфи, Амалфи цоаст, Амалфи...!” Устала сам од столоа, пружила руку мужу обријане главе, а онда њој.
“Ciao bella”, рекла сам глупо, јер нисам знала што бих друго рекла, и пожурила према своме аутобусу.
Одломак из романа “Лисица” Дубравке Угрешић. Боока, Београд 2017.
