Први ауторски рад на првом, новооснованом фестивалу савременог плеса и перформанса, у новоотвореном културном центру, у Новом Саду. Све се слаже.
Наводи са почетка текста парафразирани су из аутоинтервјуа који ауторке на крају „Одузимања времена“, уз неколико плесних минијатура, предочавају публици.
У другом делу перформанса, пре него што ће се све склопити у једну заокружену целину, појединци из публике добијају текстове да их прочитају наглас, пред свима. Форма је аналогна спонтаном окупљању, провођењу времена у заједници, времена које посвећено читању, кретању, слушању, гледању, размишљању и осећајности, излази из своје устаљене петље протока, због чега се перформанс вишезначно зове „Одузимање времена“.
Некоме би то могло да значи губљење времена, некоме његово сабирање и згушњавање, а некоме, као аутору овог текста, његово заустављање, што и јесте била једна од идеја ауторки, експлицитно поновљена у завршној сцени, у којој се само седи, ћути и не помера.
Фросина Димовска и Дуња Црњански емитујући, читајући, плешући, успостављају активан однос према природи стварања уметничког дела, идентитету као узајамно овисном ентитету. За то су заслужни фрагменти прозног текста у којем се спомињу стипендије, пројекти, у аутоинтервјуу се дотичу и теоријских референци за кореографе и извођаче у пољу савремених извођачких уметности, за које је од саме избрушености „коначног производа“, значајније заједничко стварање и уживање, несавршеност процеса и његова „зиро вејст“ формула (нема отпада).
Ново, другачије, могле би бити једноставне, основне карактеристике приказаног рада, без упуштања у додатне котекстуализације шта то значи. Ионако је то у овом конкретног случају, више ствар атмосфере, појединачног расположења и асоцијација које слична, базично концептуална дела могу да п(р)обуде у гледаоцу-учеснику.
Нов, другачији је и сам фестивал „Покретница“, основан од стране платформе за савремену уметност и културу „Практикабл“. Основна идеја фестивала је да покрене сцену савремених извођачких уметности, на начин који је примерен актуелним збивањима на европској плесној сцени. То подразумева мање „коначних производа“, а више изградњи услова за њихово појављивање и одржање. Радионице и разговори су зато саставни део програма, а посећеност у културном центру „Лаб“ на перформансу „Одузимање времена“ могла би се оценити више него добром, с обзиром на маргинализованост изградње културе у условима савременог живота.
Нов, другачији је и културни центар „Лаб“ у Улици др Хемпта. То је кућа са двориштем, која више подсећа на места у културно развијенијим европским срединама, него на неки сајбер спејс сураундинг, посвећен комерцијалним и тржишним вредностима које прете да угрозе све друге хумане и социјалне вредности.
Из свега овога дало се видети да и Новом Саду може да пристаје име, да је довољно само такво какво јесте, са својим старим-новим кућама, људима и догађајима.
Игор Бурић
