Селектор Бошко Милин одлучио се за прилично храбар и рискантан потез, судећи по првом утиску, да изабере мноштво “почетника”, праизведби широј јавности непознатих писаца, редитеља, позоришта која не долазе баш често у главни програм престижног фестивала. “Швајцарска” Петра Михајловића, “Кеплер 452-Б” Тијане Грумић, “... И остали” Маше Радић, Мине Ћирић, Неде Гојковић, Галине Максимовић, „Хајка на вука” Огњена Обрадовића, “Сведобро” Стевана Вранеша, “Утопљена душа” Александра Југовића, поново ће ставити у фокус оно чему је Стеријино позорје од оснивања и посвећено - савремени домаћи драмски текст.
У свом образложењу нисте наводили шири избор. Да ли то значи да није било неких већих недоумица?
– Мислим да је довољно ствари које су ушле у избор и да би било оптерећујуће да сам спомињао оне које нису. У избору су представе боље и по плану режије, и по плану текста, и глуме. Наравно да постоје представе које су имале квалитете, а нису ушле у избор, али конзистентност тога да су се појавили млади писци, по чијим делима су направљена занимљивија остварења него што су била по повременим режирањима Стерије, Нушића и осталих, показала су се као доминатна. Помало ми је било глупо да терам младе да се надгорњавају са Нушићем, у режијама које нису на нивоу Нушића.
Колико су вам биле важне праизведбе савремених домаћих драмских комада?
– Нису. Гледао сам шта су најбоље представе. А по мом суду, то су ове које сам изабрао. Потрефило се да су то доминантно представе које су имале своју праизведбу. Одајем почаст храбрости домаћих позоришта, која су решила да се усуде да не играју на сигурно, на каса-штих, да им играју позната имена. Неки писци су овако почели своју каријеру, као Нушић и Стерија некада. Млади писци имају права на то да се виде, да буду виђени и да буду у будућности класика, ако буду имали среће.
Да ли сте имали дилема спрам “хоризонта очекивања”, притисака..?
– Притисака није било. Због тога се веома радујем. Веома је изненађујуће да их није било. Вероватно зато што не вреде. Мој избор је изненађујући верујем за већину позоришних људи, јер сам се определио за нешто што верујем да је будућност и Стеријиног позорја и будућност српског театра. Може ми само бити жао што није било представа из сфере класике које би биле боље од оних које смо имали прилике да видимо.
Уобичајено би сада било питање увида у квантитет, квалитет, стремљења, стилове...
– Што се квантитета тиче, изненађујуће је пријатна продукција. Обрадовао сам се што сам видео нешто с чим бисмо требали да се поносимо. Коначно су позоришта мимо великих центара, као што је то Београд, решила да изводе дела која нису “зихер”. С друге стране, Београд се веома слабо усуђивао да игра оно што неће бити каса-штих. Унутрашњост је била храбрија. Наспрам тога сам сачинио селекцију. Имају и они право да живе и да буду успешни.
Што се тиче општег утиска о квалитету и настојањима?
– Оно што је било ваљано мислим да је ово што сам позвао, тенденције ће се видети следеће године, шта ће да раде друга позоришта. Био сам запањен кад сам видео да се по мањим срединама постављају комади које никад не бих очекивао. Надам се да ће то да се настави.
Игор Бурић
