Успут доживе своје прве успехе и скрену пажњу и критике и публике на себе, као Дарко Радојевић, Д’Артањан у новој представи „Три мускетара“ Александре Гловацки по Димином роману, коју је у овом позоришту режирао Даријан Михајловић.
Ово најновије и најсвежије глумачко искуство, после улоге Буковског у мјузиклу „Коса“, донело је похвале Дарку Радојевићу, који управо завршава студије глуме на Академији уметности у Новом Саду. За његовог Д’Артањана критика је написала да је онакав „каквим га је перо Димино још онда створило - храбар, окретан, срчан младић, баш онакви какви су нам данас потребни да се тако смело и беспоговорно окураже и упусте у неишчекиване заплете“.
Чини се да саме речи витез, витештво, звуче архаично и анахроно. Шта у њиховом значењу можемо да повежемо с данашњим временом?
– Јако занимљиво питање. Данас су, нажалост, те вредности некако заборављене и гурнуте у страну, све их је мање. Д’Артањан је, у основи, и по роману, један млад, срчан и плаховит момак, који је од оца витеза, тако да у самом старту има неко васпитање, част, моралне вредности. Он с тим васпитањем, које носи из своје куће, породице, долази у велики град, пошто је из Гаскоње. Носи то у Париз, са жељом да постане мускетар, да служи краљу и отаyбини, штити и брани ту част, те моралне вредности, тако да је то, пре свега, он понео из куће, а те вредности су оно што данас ми више и не осећамо. Не осећају људи срамоту, не осећају те вредности, због тога се и време мења.
У чему је Александра Гловацки начинила отклон у односу Димино време, и његов роман?
– Тај текст је, иначе, настао као, пре свега, адаптација за дечју представу, која је, колико сам се информисао, рађена деведесетих година. Ми смо узели њену интегралну верзију и адаптирали смо је по некој нашој жељи, и ономе шта бисмо ми хтели да кажемо. А, шта је за поређење, то је цела та страна, Ришељеова лично, коју он користи, манипулише њом, како би остао на власти, пошто је краљ био млад, и почео да влада с пет година. Ми смо све то учитали, мало спојили сва та времена. Тај краљ је заправо био тренутак пре тога у историји, али ми смо га спојили намерно с каснијим временом. Хтели смо да ту Ришељеову злобну страну, и његову жељу за владавином истакнемо, то како он целим двором и Француском манипулише, и како користи тај свој положај кардинала да влада. Краљ је само једна фигура која остаје у сенци његове владавине, и онда цео двор ради за њега. Заправо Д’Артањан, када дође са села у град, а мислим да и данас имамо пуно тих случајева, када са неким здравим васпитањем и вредностима, он дође и управо лупи главом о зид, о Ришељеов зид. Његова је борба против тога, да се то искорени, колико год је могуће, и он је спреман да свој живот да за то.
То је нека назнака да је ваш Д’Артањан ипак и у данашњем времену остао с племенитим особинама, да није узалудно да постоје неки такви људи?
– Ја верујем да они постоје, мени би било веома важно да таквих људи има, и због тога смо правили ту алузију, што се тиче самог Ришељеа, и то јесте алузија данашњег времена. У представи се и говори како постоје унутрашње издајничке силе, против којих се треба борити. Верујем да постоје такви племенити, добри људи, који се воде неком љубављу, што је данас исто појам који је нестао у друштву. Д’Артањан се исто тиме води, ја сам се барем трудио да направим такву улогу, да његова мисао долази заправо из срца. Нисам га много подигао у интелектуалном смислу, баш да бих „пуцао“ на те вредности, које долазе из самог срца.
Као да је проблем, бар је перцепција на јавној сцени таква, што људи као он нису више у вредносном пољу већине, која не рачуна на такве људе, јер мисли да више не постоје, а вероватно су само скрајнути?
– Постоје, само је питање када ће доћи на површину, пошто све више зла излази на површину, и то је мало сад такво наше време.
Некако се чини, и због пандемије, да се не ради довољно, сезоне су такве какве јесу, а ви сте ипак имали прилику да учествујете у „Коси“ која је велики пројекат, и у представи „Три мускетара“, што значи да су се ипак указале неке шансе?
– Како да не, па ја сам пресрећан због тога. Мени је жао што је дошло ово време сада, лудило. Сви смо постали некако блентави, ми више немамо никаквих упоришних тачака да судимо, јер нама је разум скроз помућен у овом времену, и онда наравно да нам је криво ако нема посла. Мени је понуђен као студенту четврте године. Када смо почели са самим процесом, и када сам видео какав је захтев, и какав се изазов и задатак налази испред мене, ја сам био пресрећан. Након свега, након школе, која сама по себи има неке своје редовне рутинске ствари, и по програму, а онда, заправо тек кад дођете до неког процеса, онда почнете да заиста користите сва та знања. У мјузиклу морате и да певате, да имате кореографију посебно, и мизансценске пробе. У „Коси“ Буковски долази са стране и ми пратимо његов одлазак у војску, тај његов пут, и ту смо радили неке силне вежбе. Све то је било као наставак глумачког тренинга.
Када завршите студије овде, хоћете ли се везати и даље за Нови Сад, или за Београд, где сте играли у „Београдској трилогији“ у ЈДП-у?
– Што се мене лично тиче, мени је Нови Сад јако прирастао за срце, ја га зовем Медитеран Србије, много ми прија, и менталитет, док је Београд велики град, има свега у њему, и у смислу менталитета и у смислу послова. Београд нуди свашта, можете снимати и ситкоме.
То је сада преовлађујуће, изгледа као да млади глумци чак сада имају више прилике да глуме у ситкомима, евентуално и на филму, него у позоришту, управо због короне, мада све иде ка томе да више воле да глуме у серијама, просто да зараде неки новац.
- У праву сте, нажалост, зато што је готово свим мојим млађим колегама егзистенција јако угрожена, и онда у неком тренутку морају да пристану на то. Имао сам и ја неки период када сам радио разне послове, само да бих опстао, и наставио са радом. Нужно зло тера их на сва та снимања ситкома. Ја бих волео то да избегнем, зато што лично више волим позориште. Глумцу је много значајније позориште, јер тај контакт који се деси имеђу публике и глумца, он се деси заправо негде између њих, у ваздуху. То је нешто што заиста може да утиче на душу, како глумца, тако и публике.
Чујем, по разним коментарима, да људи излазе некад у потпуном шоку, некада пуни емоција.Некад излазе с неким новим схватањем. Када се сретнемо и разговарамо о представи, добијем неке нове информације о томе шта су они учитали, видели. То служи да се унапреди сама игра, или да се још нека емоција појача, још нека енергија уложи у све то. Тај контакт је мени много јачи, и то је некако живо. Филм је уметност редитеља, то је компоновање кадрова, приче, или како све то представити. Глумац мора то да понавља хиљаду пута, а у позоришту је то само један јединствени тренутак који ће десити, и након тога више никад неће.
Н. Пејчић
