Говорна мана у Суботици: Под сјајем правих звезда

НОВИ САД: “Говорна мана” Горана Марковића драма је смештена у позоришни миље, на маргине Шекспировог “Јулија Цезара”, што ће рећи да и те како рачуна на политичко значење говорне радње.
govorna mana
Фото: A. Kovač

У драми, проблем са овим има не глумац Мишел, него политичар Петар, који од Мишела тражи помоћ.

Драма постаје бермудски троугао кад се у њихов однос умеша глумица Славица, имуна на Мишелово “савршенство”, зато лака на Петрове “мане”...

У Народном позоришту Суботица, “Говорну ману” Горана Марковића режирао је Петар Јовановић, као интимну драму која захваљујући окренутости позорнице (публика је на сцени, а глумци се у кључним момнтима обраћају буквално и метафорички испражњеном аудиторијуму) добија примерено снажне друштвене и политичке референце.

Извесна дидактичност - зашто се политичар обраћа уметнику и да ли то вештачки увећава значај позоришта у друштву или само потцртава стару истину да све може да се посматра као глума - није сметала вешто написаном тексту и редитељу који је остварио динамичну драматургију, првенствено захваљујући игри глумаца, али и сценографији и дизајну светла Дијане Радосављевић Миловић.

Гардероба као централно место радње, мења се током све већег и већег уплива Петровог испрва скривеног, касније отворено манипулативног и моћног ега, у односе Славице и Мишела.

Прво личи на класичну представу глумачке гардеробе, да би током представе материјали, огледала, светла, били све сјајнији, извештаченији и модернији, у савременом смислу наглашавајући све већу, скупљу, шљаштећу испразност, показујући ко је права “звезда” представе.

Ликом Петра истински овладава Димитрије Динић, који није имао прилике да се покаже у оваквом светлу, прозрачне и велике драмске улоге. ненаметљив и снисходљив, он постепено преузима ситуацију у свој руке, показјујући да га не занимају толико Мишел и Славица, колико овладавање људима.

Како полако нестаје дискретно изведена говорна мана, тако нестаје и његов плашт добронамерног човека, који се у све меша и разуме.

Славица Јоване Беловић такође открива младу и веома загрижену, квалитетну глумицу која и поред нешто мањег икуства од лика у драми, све време делује као да тачно зна шта игра.

Несигурност, изгубљеност, помешану са чврстином и одлучношћу да изађе на крај и са Мишелом и са собом, својом каријером у застоју, не бирајући средства, због чега јој се и омакне да падне на Петрову неприметно извештачену благоглагољивост.

Неке од најлепших сцена су баш оне кад се предаје у руке том злом баштовану људских душа, док је Мишел исувише заокупљен собом и својом, у дорбој мери истрошеном величином, због чега и он пада на Петров шарм.

У улози Мишела је Владимир Грбић који није тако млад и неискусан глумац, али зато има тежак задатак да одигра много старијег и искуснијег, “цара”, “професора” и “првака” глуме.

Ниво разлике, евидентан и у тексту, мало уштинутом на том нивоу, присутан је у представи, мада није толико сметао доживљају да је Мишел бард, што Грбић понекад и наглашено игра, не правећи велике прелазе кад се враћа у свој пођеднако егзалтирани људски лик иза сцене, у гардероби, пред Петром и Славицом.

“Говорна мана” у Суботици је једна лепа, заокружена представа која промовише квалитетан домаћи драмски текст, као и младе глумце који су “дефицитарна роба” у тржишној утакмици коју уметности опет намеће политика.

Нема исувише нападно ангажованих детаља, али има их довољно. И са мало некад буде много више, јаче и јасније.

Игор Бурић

V
23.12.2017 • 00:24
Odlicna gluma Dimitrija Dinića koji je
EUR/RSD 118.1611
Најновије вести