ИНТЕРВЈУ Миливоје Млађеновић: Ни пресек, ни просек

Саопштена је још једна селекција Стеријиног позорја коју је направио Миливоје Млађеновић. Он је већ рекао да се у њој не ради ни о пресеку, ни о просеку, него о виталности, капацитетима и потенцијалу.
MilivojMladjenovic
Фото: Миливоје Млађеновић, фото: Дневник (Б. Лучић)

Публика ће видети максималних девет представа у главном, такмичарском делу програма, три у „Круговима“ и две на почетку и крају, отварању и затварању новог фестивалског издања, крајем маја, почетком јуна.

Новост је да се после пандемијских мера очекује повратак Позорја младих, а одлазак селекције „Друга сцена“, која је последњих неколико година фигурирала као простор за новији, експериментални, често и невербални позоришни израз. У Позорју је то оправдано „шумом у комуникацији“, перцепцијом да је реч о „утешној селекцији“ и организационим аспектима. Како то обично бива, нема утехе за оне који нису изабрани, а често ни за селекторе због представа које јесу.

Кад је прошле године завршено Стеријино позорје, после Ваше прве селекције, с каквим размишљањима сте ушли у други, овогодишњи изборни циклус?

– Поједностављено – да буде продуктивније, вредније, узбудљивије, а онда и субверзивније него што јесте. Да буде узбудљивије од стварности, ако је могуће.

Да ли би се то онда могло назвати Вашим жељама и очекивањима на позоришним репертоарима?

– Наравно! Млак позоришни живот, без унапређења мисли о животу и пројекција оног који бисмо желели да живимо, без критичког односа према стварности, даје варљиву слику, шарену лажу у виду театра. Људи треба да буду свесни да позориште утиче на промену света, у свом четири миленијума дугом трајању. Не бива то од године до године. Позоришта не праве преврате, али својим дејством, као што река мења обале, тако и оно може.

Шта се онда десило, ако сезону поделимо до и од календарске године, које су Вам представе биле најбоље?

– Враћам слику, тако имам и у бележници подељено. Није то шала, гледаш целу сезону, слике ишчиле, а позориште ипак делује на нас и наша чула у том часу. Колико год је наша опсервација и руковођење оним што смо видели било систематично или не, ипак човек мора да се враћа томе. Памтим неколико добрих представа у том првом делу сезоне. Пред саму Нову годину појавиле су се „Последње девојчице“ Маје Пелевић и Кокана Младеновића, а то се нашло и у селекцији. Памтим једну с почетка новог селекционог циклуса, представу „Трпеле“ Слободана Скерлића у режији Александре Ковачевић у Краљевачком позоришту. „Блудни дани куратог Yонија“ у Новосадском... Треба ли још да набрајам (смех)?

Занимају ме оне које су Вас дотакле у смислу оног што сте прво рекли?

– На жалост, после девете представе, мора да се стави црта. Ви сте поменули „најбоље представе“. Можда нам то може бити тежња, али нисам сигуран да ми бирамо најбоље, најрепрезентативније представе. Гледамо да изаберемо оно што је најузбудљивије, најзанимљивије, јер ово није, као што сам рекао ни пресек, ни просек. Није ни рендгенски снимак. Ово је као у медицини кад се покаже стање целог организма...

Тријажа?

– Да! Тако би се то могло звати. Али, и најосетљивији инструмент може да омане. Ја од тога не бежим.

Поготово кад се закува у другом делу сезоне?

– Највише на самом крају. Могу да изразим задовољство што се то догодило, јер великих узбуђења до тада није било. Не могу да кажем да сезона није узорна, да продукција од 58 представа у нашој земљи и региону, по домаћем драмском тексту. Није ни оскудна, пре шаренолика. Било је занимљивих појава које нису ушле у мој избор. Сећам се занимљивог пројекта у Пироту, где је Патрик Лазић након врло доброг позоришног истраживања режирао „Све несрећне породице личе на срећне“. А када се закувало, добили смо „Код “Вечите славине‘“ у Српском народном позоришту, „Протекцију“ у Народ- ном позоришту Сарајево, грандиозни пројекат Народног позоришта у Београду „Године врана“ и на самом завршетку селекције врло успешна представа Јагоша Марковића у Југословенском драмском позо- ришту...

Шта није ушло у Ваш избор, а вредело је пажње?

– „Црна овца“ Виде Давидовић, у режији Снежане Тришић, у Краљевачком позоришту. У Лесковцу смо имали Тијану Грумић у режији Мие Кнежевић, „Стварање човека“. Да не заборавимо, ја то зовем позоришном тврђавом, „Деже Костолањи“ у Суботици. Грех да не поменемо Сомбор, где је била једна музички врло заносна и необична представа за наше прилике, атрактивна, „Каштел у језеру“ Нине Плавањац, у режији Маријана Нећака. Остаје жал и за „Ибијем“ у сомборском позоришту, вивисекцији позоришта и позоришне перцепције, врло духовитој и комичној, у режији Андраша Урбана, убитачно тачна, али она не спада овде због питања ауторства, што је предмет за ширу расправу.

Како онда Ви као селектор доносите одлуку?

– Мерим шта је оставило снажнији утисак, шта је у том тренутку битно за развој позоришног живота у Србији. Никако не може без дражи новога, али новога које је успело, а не онога које не резултира већом вредношћу од тога да је ново. Гледам ако је икако могуће да се отргнем оном презрењу традиционалних вредности, проверених, доказаних, награђених, њиховом бацању у запећак. Тада настају проблеми. Када треба да извагате вредност традиционалног позоришта у односу на нешто што је ново, лепо, заводљиво, али није усавршено. Једино тада бирам вођен инстинктом, својим осећањем вредности, универзалности исказа.

За разлику од претходних година, уважавајући посебност сваке сезоне, на Стеријино позорје се враћају велика београдска позоришта!

– Прошле године Народно позориште Београд и Југословенско драмско позориште имали су по једну или ниједну представу која је могла да уђе у избор. А и није реч о понуди, него о крајњем резултату. Сто пута сам говорио о томе – мука ми је од кључа, уравнотежености. Ако се у неком мањем центру деси више најбољих представа те сезоне, као што је већ бивао случај, или ако се то деси у великим позориштима, чега је такође било, не бих волео да се посматра као да је намерно тражено и бирано. Такав случај од прошле године, представа из Новог Пазара, потврђен је не само на Стеријином позорју. Немам предумишљаја о селекцији! Не задовољавам ни неке матрице да сви буду задовољни, јер је то просто немогуће. Нити се осврћем, нити гледам зашто нема представе из северне покрајине, централне Србије, али се радујем тим појавама, што ће сада Краљевачко позориште бити први пут на Стеријином позорју. Било је појава да се чак и на Стеријином позорју неко позориште подстакне, охрабри. Мислим да то треба радити тек када неко од њих то заслужи. Нека се упитају. Стеријино позорје мора да остане најузвишенија тачка до које једно позориште може да допре када то заслужи, а све друге трговине доводе до унижавања мисије Фестивала. Чак и његови најгорљивији противници, чим га помињу, говоре да им је јако важан. Ми смо имали разне експерименте са подручјем које покрива Стеријино позорје, да ли је то само оригинални домаћи драмски текст или је то слика српског позоришта, али мислим да је остало оно што треба да буде, што раде и друге културе, фестивал речи изговорених на језику којим говоримо и пишемо овде. Сигурно да има мноштво прича и дилема које би ваљало отворити, које Стеријино позорје мора да прати и да се прилагођава, па и са тим концептом пропозиција. Ту су осетљива и питања ауторских пројеката, драматизација...

Колико је наша драма тренутно заступљена у свету, Европи? Приметно је да последњих година баш и не долазе представе по домаћем драмском тексту из Француске, Русије, Немачке...

– Онеспокојавајуће је то што је наша драма раније била много присутнија у свету. И није то само везано за нас. Осим драма великих светских језика и култура, приметићете да је и код нас мање присутно драмских дела из региона. А можда се чека аутор који ће да својом драматургијом и тематиком заголица пажњу и некима другима. Присуство наших драма у великим европским културама ипак је било инцидентно. То се односило углавном на наше стожерне писце, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића и Биљану Србљановић.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести