Једном од најплоднијих новосадских композитора ово је прво оперско дело, али су његови балети „Алтум Силентиум“, „Предсмртна љубавна песма“ („Поема о љубави“) већ извођени на сцени СНП-а, а писао је и музику за низ драмских представа нашег најстаријег професионалног театра: „Мурлин Мурло“, „Мера за меру“, „Ревизор“, „Мрешћење шарана“, „Поп Ћира и поп Спира“, „Грета, страница 89… Дивјаковић је, иначе, аутор и либрета опере, који је наслоњен на истоимене драме Лазара Лазаревића и Петра Прерадовића, као и трагедију „Владислав“ Јована Стерије Поповића, односно темељи се на легенди о дукљанском кнезу и његовој верној љуби.
– Опера је синтеза поезије, драме, музике, плеса, архитектуре и ликовне уметности – каже за „Дневник” маестро Стеван Дивјаковић. – Да би оперу истргнули из наивне застарелости, морате пронаћи нове свеже импулсе применом савремене режије, која је у оперском стваралаштву често била занемаривана или на неадекватан начин примењивана. Композитор мора да у самој форми и структури опере остави простор редитељу да изнесе своју креативност данашњег времена, пружајући слушаоцу једну нову комуникацију са делом. Оперу „Владимир и Косара” написао сам у жељи да јединственим и универзалним музичким језиком понудим савременом човеку актуелна питања и одговоре из садашњости и прошлости.
Да ли сте након концертног извођења Ваше опере “Владимир и Косара” пре пет година интервенисали на либрету и/или музичком материјалу, спремајући је за сценску поставку, или се држите оног шаховског правила “такнуто макнуто”?
– Композитор сам који ослушкује своје дело, и то често у тишини гледајући у партитуру. Када је опера у питању, важно је доћи до заједничког сценског решења. Тако да могу рећи да на партитури јесте вршена одређена корекција због драматуршких потреба... И тим који је постављен од стране опере СНП-а заиста је сјајан, јер редитељ Александар Николић опери даје једну нову димензију у режији, кореограф Алексанар Илић уметничком игром стилизује фолклорне покрете, костимографкиња Сенка Раносављевић понудила је костиме који верно осликавају период у ком се радња опере дешава, док су диригенти Диан Чобанов и Микица Јевтић партитури пришли заједничком анализом.
Ретко оперски редитељи и диригенти имају пред собом партитуру живог композитора, па да им је још “на дохват руке”. У којој су Вас мери консултовали, или сте им дали потпуно одрешене руке по моделу “видимо се на премијери”?
– Како каже маестро Диан Чобанов, „имао сам прилику да лично упознам маестра Дивјаковића и одржали смо неколико заједничких састанака на којима смо дискутовали о музичким и драматуршким детаљима, о темпу, артикулацији, динамици и томе слично. Разговори су били продуктивни, јер сам на тај начин стекао још бољи утисак о опери, а и маестро Дивјаковић је прихватио неке моје интерпретацијске предлоге”. На исти начин разговорао сам са солистима, који су у подели опере, са диригентом хора Весном Кесић Крсмановић, док су са редитељем често разговори почињали у касним ноћним сатима а завршавали се у раним јутарњим..
– Мој опус обухвата дела разноврсних жанрова која су писана за различите ансамбле и солисте. Од циклуса соло песама “На бури” (на стихове Десанке Максимовић), “Јабланови” (Јован Дучић), “Ни богова ни молитава” (Иво Андрић), па два гудачка квартета, концерт за хорну и гудачки оркестар, “Sinfonietta Dramatica” за оркестар хармоника, “Алтум силенцијум” за хор, гудачки оркестар, солисте, клавир и удараљке, “Sinfonietta” и “Свечана увертира” за симфонијски оркестар као и најновије дело, које је 17. фебруара 2022. извео Војво ђански симфонијски оркестар са диригентом Александром Марковићем “Балканска фантазија”, онда белети “Алтум силенцијум”, “Предсмртна љубавна песма”, “Бановић Страхиња” и сад опера “Владимир и Косара”. Ова су дела извођена у многим земљама Европе, у престижним концертним дворанама попут: Pillharmonie Berlin Grosser Saal, Royal College of music London, Herkulessaal der Residenz Munchen, Viktoria Hall Geneve... И сва та дела која сам написао и која су извођена дају ми подстрек те, без обзира на године, верујем да имам шта још да научим. И размишљам о новој сценској композицији.
И даље домаћи композитори нерадо пишу опере. Има ли ту и одређене бојазни да ће неминовно уследити поређења са Вердијем, Пучинијем..?
– Моја опера се не може поредити са оперским великанима попут Вердија, Пучинија или Бизеа, јер сам је писао другачијим музичким језиком. За легенду о Владимиру и Косари, која се дешава на простору Дукље крајем Џ и почетком ЏИ века, користио сам архаични, плагални хармонски мелос, који је обојен фолклорним мотивима средњег века. Другим речима, желим да понудим Европи оне вредности које она нема а у традицији су Балкана. Зато мислим да опера „Владимир и Косара” има своје место у нашој Европи.
Својевремено је Удружење композитора Војводине у сарадњи са КЦВ “Милош Црњански” штампало одабране партитуре овдашњих аутора. Да ли је то један од могућих путева да њихове композиције не остану закопане по фиокама?
– Данас штампати домаћа дела а која нису извођена и препозната са свим својим вредностима и потребама извођача, мислим да је велика грешка. Илустрације ради, моја партитура за оркестар хармоника “Синфониетта Драматца“ штампана је у издавачкој кући “Јетелина” само зато што је била велика заинтересованост оркестара. И до сада је штампано треће издање, и то партитура са свим штимовима.
Прве композиције сте написали пре безмало пола века. У којој мери знање, искуство па и емоције, акумулирани кроз све те године и преточени у бројне познате и радо извођене партитуре, представљају обавезу, оптерећење чак када стварате ново дело, или су, напротив, најбоља могућа подлога да се и даље истражује, експериментише...
– Одавно сам завршио у свом композиторском опусу са алеаториком у музици, случајним хармонским сусретима слободних мелодија и графичких шема у импровизовању сваког музичара понаособ. Нисам заговорник да се у стваралаштву враћамо уназад, али нисам ни за то да се одбаце оне вредности које су временом надграђиване и усавршаване. Тај спој прошлости и оквир садашњости, односно модерне уметности, са очувањем традиционалних и савремених европских вредности и традицијом Балкана, пружа уметнику могућности за стварање дела која допуњавају културну баштину Европе.
М. Стајић
