Гледали смо прве вечери представу “Петријин венац” Драгослава Михаиловића, у режији Бобана Скерлића, Атељеа 212, о жени која је пропатила у животу и покушава да се одбрани од свега што је сналази. Синоћ је изведена представа “Зла жена” Јована Стерије Поповића, у режији Иве Милошевић, и извођењу Народног позоришта / Казалишта / Непсинхаз из Суботице. Редитељка “Зле жене” Ива Милошевић говори за наш лист о женама јунакињама, њиховим изборима и чињењима, износећи своје виђење овог Стеријиног комада и Султане, занимљивог лика који је описао у овом делу.
– У самој поставци ствари, Султана је проглашена од стране средине злом женом. Њу етикетира једна паланачка средина, која не воли искакање из наметнутих друштвених улога, што она чини својим неконтролисаним испољавањем гнева и очаја, како ја то видим. Већ је то дискриминација, утолико што ни сам муж, па ни послуга, најближа околина, то не види као једну ситуацију у којој јединка има неки проблем, и не може да игра игру општих друштвених маски и кодираног понашања, која се од ње очекује, поготово у 19. веку, како је све било јако круто. Моја теза је да је средина окрутна према њој, и да заправо, до краја комада, она, не могавши да пронађе излаз из те ситуације и начин да се ослободи своје друштвено наметнуте позиције, постаје таква.
Она је грофица, од ње се очекује да буде жена која цео дан везе, свира на цитри, и у мојој представи она свира на цитри, доколичари, и понаша се у складу са бонтоном. Али, када замени улоге са обућаревом женом, доспе у нижи друштвени слој, и проживи једну врсту иницијације у спознавању праве, чак и физичке окрутности, она схвати, као што и сам Стерија каже, да је тешко трпети, али је лако тући. Тако и она почиње да примењује силу када се врати кући. Значи, она на крају постаје зла. Њу је зла средина произвела у злу жену.
Да ли мислите да је и данас средина сурова, и да је женама тешко да се побуне. Некако као да и даље постоји дистинкција између женске и мушке побуне. Да ли би се сложили с тим?
– Сложила бих се у сегменту у којем мислим да постоје, као прво, мушки и женски принципи, који се на разним нивоима, на разне начине спроводе, видљиво и невидљиво, у друштвеном животу, деловању, опстајању у друштву. Мислим да су жене још увек приморане да прибегну мушким принципима, да би успоставиле ситуацију, на пример, ауторитета над групом, или да би неке своје циљеве остварила. Због тога мислим да ситуација још увек није равноправна. Мислим да женски принцип, који је лишен силе, наметања моћи застрашивања, како ја то видим, још увек није доминантан и да би жена неки “мушки” посао обављала успешно, врло често својевољно, својим избором се “промуженствује” да тако кажем. То нам говори да ситуација још увек није сасвим либерална по жене, јер им не допушта да се аутентично понашају. Наравно, не бих занемарила чињеницу да постоји и негативна страна женског принципа, рањивост, врло често претерана драматичност, хистеричност, што мушки пол врло често воли да примети.
Наишла сам на податак који ме је застрашио, да је у Србији 1806. спаљена последња вештица. Ми нисмо, заправо, историјски гледано, много одмакли од таквог једног догађаја. Вероватно ће бити потребно још векова еманципације друштвене свести, и појединаца, женске свести, да би се те околности, какве данас постоје, промениле у повољнијем правцу за жене.
У нашој драматургији, како се констатује, има доста ауторки драма, и све их је више. Да ли мислите да женски аутори лакше региструју евентуалне проблеме који се тичу жена, лакше пишу о њима, тачније их описују, него мушки, или је то једноставно погрешна теорија?
– Мислим да је то површна генерализација. Ево, ја сам радила комад “Драма о Мирјани и онима око ње”, Ивора Мартинића, баш је учествовала на Позорју пре више година. Он је, као мушкарац, божанствено уочио, с пуно емпатије, нежности и нежне духовитости, једну затомљеност усамљене жене, једну промашеност, “пипање” по обрасцима на које је наводи свет у коме живи, како да се понаша, како да кроји свој живот, једно “пипање” у мраку, у потрази за срећом. Дакле, не бих се сложила с том врстом генерализације.
- 11 часова - Округли сто о представи “Зла жена”, горњи фоаје сцене “Пера Добриновић” СНП-а
- 18 часова - Позорје младих “Било једном... Бајке за све узрасте из светске и мађарске књижевности”, Академија уметности Нови Сад, класа глуме на мађарском језику, Академија уметности (Ђуре Јакшића 7)
- 18 часова - “Медицина у театру – лекари као творци модерне драме?”, предавање др Yевада Карахасана, СНП, горњи фоаје сцене „Пера Добриновић“
- 20 часова - Такмичарска селекција: “Неустрашиве – Као и све слободне ?евојке”, текст Тања Шљивар, режија Саломе Дастмалхи, Дојчес театар, Берлин (Немачка), сцена Новосадског позоришта / Ујвидеки синхаз
- 21 час - Позорје младих: “Малограђанска свадба”, Бертолт Брехт, Академија уметности Нови Сад, класа глуме на српском језику, Академија уметности (Ђуре Јакшића 7).
Н. Пејчић
